Page 76 - NP Zbornik 46_DRUGO REVIDIRANO IZDANJE

76 Safet Bandžović, Sandžak i konstituisanje avnojske Jugoslavije...

Sandžaku insistiralo se na stavu da „danas više nego ikada” narod čvrsto stoji
„uz svoje političko predstavništvo Sandžaka” na sreću „naše domovine i našeg
Sandžaka”, koji će, najzad, „dobiti… mjesto koje mu pripada”. U jednom članku
51
polovinom juna 1944. kaže se: „Narodnooslobodilačka borba je jedini put da
stvorimo jednu svoju pokrajinu koja će nas vezivati u zajednicu”. Za vrijeme
52
djelovanja ZAVNOS-a nije došlo do odvajanja političke od funkcije vlasti, nije
dolazilo do unapređenja sudske djelatnosti, do osnivanja organa pravosuđa, pa
su narodnooslobodilački odbori i dalje obavljali sudsku vlast. Još od dolaska
institucija ZAVNOS-a u Novi Pazar krajem 1944. pominjalo se ukidanje
autonomije Sandžaka i rasformiranje ZAVNOS-a. Te priče su karakterizirane
kao „reakcionarne težnje”. U autentičnim partijskim dokumentima do kraja
53

51 Autonomija Sandžaka bila je, prema Lakiću, „teritorijalna. Tačno je označeno područje
koje je ona obuhvatala. I pored čestih promjena strukture stanovništva, znalo se i zna - ko
je živio i živi na tom prostoru i u kojem procentu... Nikako i nikada se nije razmišljalo
o nacionalnoj autonomiji. Vjerovatno i zbog uvjerenja da bi tek tada nastali problemi
u smislu kojoj nacionalnoj strukturi dati prioritet” – vidi: Z. Lakić, Globalna politika
NOP-a i njen uticaj na prilike u pljevaljskom kraju, Glasnik Zavičajnog muzeja, knj. 2,
Pljevlja 2001, 240.
52 Sreten Vukosavljević, predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOS-a u Glasu Sandžaka u
junu 1944. navodi da su se u NOP-u našli „zajedno i Srbi i Muslimani iz Sandžaka.
Otkako smo se razdvojili, ovo je prvi put u celoj našoj istoriji da smo se u nekom krupnom
i odlučujućem događanju našli sa iste strane šanca. Prvi put da smo pomešali krv, prosutu
za jednu istu stvar. Poveliki broj muslimanskih najboljih i najsvesnijih sinova učestvuje
zajedno sa Srbima u ovoj borbi. I to sasvim iskreno i požrtvovano”. Govoreći o nastojanju
da se negira muslimanska nacionalna posebnost, Vukosavljević je takođe upozoravao:
„Pokušaj da se Muslimani ‘nacionalno osveste’, da postanu ‘Srbi muslimanske vere’, nije
uspeo ni malo. Ne bi uspeo ni da su to Srbi radili sa više širokogrudosti i doslednosti.
Pogrešno je bio zasnovan. Nisu Muslimani nešto što nema svojih izrađenih osobenosti, pa
da sada toj nacionalno i kulturno bezličnoj masi Srbi samo dadu nacionalno obličje. Ovo
mesto, koje u duši Srba zauzima nacionalno osećanje, nije u duši Muslimana prazno, pa
da Srbi treba sada samo da popune tu prazninu. Muslimani imaju svoju posebnu istorijsku
tradiciju. Ono što je u Srba osećanje nacionalne solidarnosti, ima i u Muslimana, ali je
to solidarnost sa onima koji su im verski i kulturno slični, pa i ne govorili istim jezikom.
To sve čini da se naši Muslimani osećaju jednom dobro povezanom zajednicom. Ta
zajednica je zatvorena i visoko ograđena. [...] Srbi treba da se odreknu iskreno i dosledno
svake namere koju su imali raniji režimi, da se od Muslimana stvori nešto drugo, a ne ono
što su, ponajmanje Srbi muslimanske vere. Ma koliko to želeli, to je apsolutno nemoguće
postići” – prema: K. Nikolić, Mit o partizanskom jugoslovenstvu, 418-419.
53 „Pitanje autonomnosti Sandžaka ostalo je”, konstatira Branko Petranović,
„nesumnjivo nerešeno i otežalo rad njegovih najviših organa. Uvažavajući pomenute
elemente neodređenosti koji su i te kako mogli da utiču na rad organa vlasti u Sandžaku,