Page 69 - NP Zbornik 46_DRUGO REVIDIRANO IZDANJE

Novopazarski zbornik, 46/2023, str. 55-102 69

Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine”
30
(Ribar 1963: 131-132). Istup Filipovića, koji je inicirao kompromisni prijedlog
Ribara, upućuje na činjenicu da sva „sporna pitanja” nisu bila razriješena ni u
prethodnom razgovoru bosanskohercegovačkih predstavnika s Titom. Čolaković
je docnije tumačio da su predložene odluke bile „tako jasne i proste, svima
razumljive i prirodne da je svaka diskusija bila izlišna” (Čolaković: 118).
U odluci s Drugog zasjedanja AVNOJ-a navodi se „[da] bi se ostvario princip
suverenosti naroda Jugoslavije, da bi Jugoslavija predstavljala istinsku domovinu
svih svojih naroda, da nikada više ne bi postala domenom bilo koje hegemonističke
klike, Jugoslavija se izgrađuje i izgradiće se na federativnom principu, koji
će obezbediti punu ravnopravnost Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i
Crnogoraca, odnosno naroda Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore
i Bosne i Hercegovine” (Petrović 1988: 187). Muslimani (Bošnjaci) nisu tretirani
31
kao zasebna nacionalna zajednica, već kao potencijalni Srbi ili Hrvati (Ćemerlić
1968: 339). U političkoj praksi posebnost je Muslimana, zapaža Dušan Bilandžić,
„izricana nekako poluglasno. KPJ je na određen način negirao nacionalnu
posebnost Muslimana, ali to nikad nije rekao u svom dokumentu, nego su to
rekli neki partijski vođe” (Bilandžić: 44). Edvard Kardelj je 1938. pisao kako
32

30 Ribar je docnije kazivao kako je „Sulejman Filipović kao predstavnik Muslimana iz
Bosne” pitao da li bi se pri redigiranju odluka koje će biti predložene na zasjedanju mogli
uvrstiti, pored ostalih naroda u Jugoslaviji, i „Jugoslaveni-muslimani, naročito u BiH kao
ravnopravni”. Potom je na Ribarev prijedlog usvojen dodatak o „narodima Srbije, Hrvatske,
Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine”; opšir. O „nacionaliziranju”
Muslimana: 101 godina afirmiranja i negiranja nacionalnog identiteta Muslimana,
prired. A. Isaković, Zagreb 1990, 283. Ribar je dalje ukazivao i da je Filipović tražio da
bude spomenuta BiH kao ravnopravna jedinica: „Na to sam predložio da... pomenemo
Bosnu i Hercegovinu i narode Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore, Srbije, Bosne
i Hercegovine... razume se, teško nam je bilo, jer je trebalo istaknuti i muslimane, koji su
Jugosloveni, ali nisu nacionalno opredeljeni” - cit. prema: I. Ribar, Poslednje viđenje s
Lolom, u: Tako je rođena nova Jugoslavija, IV, Jajce 1971, 18.
31 AVNOJ je, navodi Branko Petranović, „podvukao punu ravnopravnost naroda
jugoslovenske federacije, tada Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca,
kao što se vidi iz simbolike predloženog grba od pet buktinja, što znači da još nema
Muslimana, iako se oni pominju u dokumentaciji AVNOJ-a, to jest u proglasu AVNOJ-a
narodima Jugoslavije” – vidi: B. Petranović, Istorija Jugoslavije: 1918-1988., knj. 2,
Narodnooslobodilački rat i revolucija: 1941-1945, Beograd 1988, 288-290.
32 Edvard Kardelj je 1938. pisao kako Muslimani nisu nacija „mada se - individualno
uzevši - ne osjećaju ni Srbima, ni Hrvatima i mada, s obzirom na to, svakako sačinjavaju
posebnu etničku grupu” – vidi: E. Kardelj, Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja,
Beograd 1960, 104. Atif Purivatra zapaža da „u shvatanjima čelnih ljudi (otpori stvaranju