Page 22 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 44-2021

22 Ж. Р. Андрејић, Ко су и шта су били велики ученици Светог Саве

гаро-куманског напада на Србију 1253. године страдали су архиепископско
седиште и црква у Жичи и из тих разлога је у хвостанској области нашао ме-
сто, где је подигао Храм Светих апостола и другу резиденцију архиепископа
у Пећи. За његовог живота је архиепископска столица пренета у Пећ. У Пећи
2
у Метохији касније ће бити стално седиште поглавара Српске православне
цркве. Арсеније је после напада Татара поново „украшавао Жичу“. Извори
3
говоре да је имао против себе некакву опозицију и да је искоренио „јерети-
ке“. Сматра се да је био добар појац и одличан беседник. Арсеније је српском
црквом управљао читавих тридесет година. Нема података да ли је икада био
у Хиландару, што не мора да значи да није био. Засигурно није ишао у Свету
земљу. Пошто је оболео, 1263. године за његовог наследника је изабран епи-
скоп хумски Сава, син Стефана Немање II Првовенчаног.
Данило каже да је Арсеније боловао и умро „у држави области велике
архиепископије у месту званом Црнча“. Пред смрт су му дошла да га посете
три анђела и он их је позвао у своју ћелију код цркве и разговарао са њима
(Данило 1936: 261). У долини Лима, Црнча и села око ње били су део вели-
ког метоха Жиче. Црнча је била у жупи Затон, у којој је постојала врло стара
Црква Светог Јована и, по свему судећи, у том манастиру је и умро Арсеније
Сремац (Андрејић 2018: 125). И касније (1365) помиње се „Црнча у земљи
патријарха“ (Динић 1978: 348).
Арсеније је умро као монах 28. октобра 1266. године у Чрнчи (Сава
1996: 23). Његове мошти су пренете и похрањене у Храму Светих апосто-
ла у Пећи, у припремљеној гробници, уз јужни зид западног дела наоса, на
уобичајеном месту предвиђеном за ктитора. Постоји мишљење да је Арсе-
није проглашен за свеца седам година после смрти (1273) (Протић 1897: 148).
То би значило да је посвећен у првим годинама архипастирства Јоаникија I
(1272–1276). Као Свети Арсеније први пут се помиње у Русији 1388. године.
Канонизован је за свеца на Сабору у Москви 1549. године. По свему судећи,
имајући у виду поступак сакрализације, проглашен је за свеца до 1270. годи-
не. Мошти су постављене у посебан ковчег у Цркви Светих апостола у Пећи,
2 Никако се не може прихватити мишљење Јосифа Троношца да је место Пек – Пећ
добило име због многих пећина у његовој близини. (Троношац 2008: 34) Овакав став
је и Л. Мирковића довео у заблуду тако да је део из житија Симеона Немање у вези
са његовим заточењем од стране браће „у Пеки у Расу“ превео као „у пећини у Расу“,
а ово ће довести у заблуду многе и одвести на погрешан траг у тражењу тог места.
3 Постоји наш закључак да велика црквена средишта код Срба, епископије или
архиепископије, носе име Пећ. (Андрејић 2001: 19-20) Идући за овим сазнањем
долазимо до још неких великих градова који су носили ово српскословенско
име док их нису променили. Такав је случај са Бачком Паланком, која се у време
средњовековне Угарске звала Пешт, раније Пећ. И угарска престоница Пешта је
некадашња Пећ. Исти случај је и за град Печ (Печуј). (Рокаи, Ђере, Пал, Касаш: 2002).
То би значило да су ови градови били и значајни епископски центри некадашње
Панонске, сирмијумске архиепископије.