Page 20 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 44-2021

20 Ж. Р. Андрејић, Ко су и шта су били велики ученици Светог Саве

своје друго дело Житије Светог Симеона 1264. године. Житије Светог Си­
меона Стефана Првовенчаног Доментијан је заправо препричао и добрим де-
лом преписао, при чему је унео неколико делова из Похвале Владимиру, коју
је написао кијевски митрополит Иларион. По свему судећи, Доментијан је
писао још, али ништа од тога није сачувано. Остаје нејасно зашто Доментијан
није постао архиепископ или епископ Српске цркве. Вероватно је свој живот
и окончао у Хиландару, али је остало непознато како и када се то догодило.
Свакако је живео око седамдесет година (Ћоровић: 1938: 5–23).

* * *

Нема сумње да је архиепископ Данило II користио житија која су пи-
сали Свети Сава I, Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије. Тако и за
архиепископа Арсенија I Сремца Данило понавља тврдњу да је „отац наш,
и учетељ и светител Христов Арсеније, био рођењем од сремске земље, син
неких доброверних и побожних родитеља, који је још у материној утроби
назнаменован Духом светим и од младости своје спремљен као непорочан
дар Богу“. Када је Арсеније дознао, он „пође ка преосвећеном кир Сави, који
је тада био у рукотвореној својој архиепископији, у месту званом Жича... све
му рекавши о себи, из којег је краја земље и какав је долазак његов... Гле-
дајући подвиге и неисказане трудове свога доброга учитеља кир Саве, и рев-
нујући његовим делима, остаде ту... ту живећи у ћелији светог Саве... усхте
преосвећени да му даде предржати свету и божанствену цркву... и узевши
црквене кључеве, и ове му даде из своје руке... Неколико времена проведе
овај блажени држећи божанствену цркву, а преосвећени кир Сава свагда га
посматраше својим очима од своје катихуменије, која је тако место, на коме
стајаше да је добро могао видети све што је чињено унутра у божаственој
цркви... учини га да буде, еклесијарх велике и саборне цркве архиеписко-
пије... И овај преосвећени кир Сава поче га веома волети, чинећи му многе
части... И после овога преосвећени кир Сава заповеди... место мене остављам
вам овога блаженога да вам буде учитељ и наставник... У то време био је
краљ Радослав“. „Када је кроз неко време приспео крај живота... паде овај
преосвећени у љуту болест, и поче јако боловати, и то не једанпут, но три го-
дине или више... беше ношен рукама своје христољубиве деце... када је био у
држави области велике архиепископије у месту званом Црнча, ту почео јако
боловати, и разуме у себи да ће се брзо растати са овим животом... дођоше
три младића као странци... А овај преосвећени прозре умним очима њихов
долазак и дозвавши једног од ученика својих... И разуме преосвећени да су то
анђели Божји... и тако са славом предаде дух свој Господу... узевши његово
часно и свето тело, иђаху чинећи пут ка спремљеном му гробу у цркви светих
апостола... и положише га часно у раци од камена, коју беше сам спремио“.
(Данило II 1936: 178, 180–181, 183–185, 187–188, 195–198).