Page 21 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 44-2021

Новопазарски зборник, 44/2021, стр. 15-40 21

О Арсенију I, другом архиепископу Српске аутокефалне православне
цркве, не зна се много због уочљиво малог броја података у житијима, а по-
готову када је рођен, ко су му родитељи, одакле потиче и, понајмање, који је
прави разлог његовог избора за архиепископа од стране Светог Саве лично. О
њему је понајвише писао Станоје Станојевић у тексту објављеном још 1933.
године, (Станојевић 1933) кога се до данас држе сви историчари, без нових
прилога (Слијепчевић 1991: 139–144; Сава 1996: 22–23; Петровић 1997: 209–
215). Сасвим ново светло на поменуте непознанице о архиепископу Арсенију
добили смо у расправи о разлозима силаска са архиепископског трона Светог
Саве 1233. године и путу приликом посете четворици источних патријарха.
Одговор на ово питање о Светом Сави довео је до доказивања да је разлог
томе био у избору Светог Саве за бугарског патријарха (Андрејић 2003).
Архиепископ Арсеније Сремац је био родом из Дабра, близу Дунава и
града Сланкамена, али је остало непознато које године је рођен. (Сава 1996:
23) Данило II каже да је био „од сремске земље, син неких доброверних и
побожних родитеља“, а под том земљом Станојевић је поимао само Мачву са
Колубаром (Станојевић 1933: 3). Заправо, сремска земља се састојала, како су
то Угари као освајачи дефинисали, од овостраног Срема (Срема) и оностраног
Срема (Мачве са Колубаром) под јурисдикцијом Сремске православне еписко-
пије са седиштем у Сирмију – Дмитровици. Дабар, данашњи Стари Бановци,
био је у српској жупи Дабар, потоњем Сланкамену (Андрејић 2018: 68, 79).
У манастир Жичу је дошао као монах пошто се одушевио радом Све-
тог Саве, који га прими у своју ћелију да би утицао на његов духовни живот
и формирање у хришћанским врлинама. Не зна се када и где се Арсеније
замонашио, али је то морало бити у неком сремском манастиру. Пошто се
Арсеније истицао у монашком животу пуном побожности, архиепископ Сава
га поставља за еклесијарха и игумана велике и саборне цркве архиепископије
у Жичи, о чему сведоче каснији извори. Сава га је потом (1233) лично посве-
тио и за епископа. Одлуку о повлачењу са трона Српске цркве Свети Сава је
прво саопштио игуману Жиче, а затим краљу Владиславу. На црквено-држав-
ном сабору у Жичкој архиепископији за архиепископа свесрпске и поморске
земље од стране Светог Саве постављен је игуман Арсеније Сремац „за кога
је био стекао уверење да је предан цркви, да је одан њему и да има доста
потребног знања и енергије и способности за место и дужност управника
српске цркве“. Јосиф Троношац тврди да је архиепископ Арсеније 1235. го-
дине у Жичи крунисао Владислава за новог краља, (Троношац 2008: 37) али
то неће бити тако јер је Владислав постао краљ 1233. године, што значи да га
је крунисао Сава I. После смрти Светог Саве у Трнову са звањем патријарха
Србије и Бугарске на Васкрс, 30. марта 1236. године, архиепископ Арсеније је
дочекао његове мошти при преносу из Бугарске 1239–1240. године (Андрејић
2004 а: 131; Исти 2008: 77–100). У сваком случају, Арсеније је 1243. године
у Жичи крунисао за краља и Стефана Немању III Уроша I. После татаро-бу-