Page 119 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 119

Крунисањем дукаљанско-српског краља Михајла од стране римског
папе отворен је пут за оснивање прве архиепископије која би покривала
све српске територије под папским палијем. Сматра се да је у време власти
Михајловог сина Бодина дошло до проглашења римокатоличке архиепископије
са седиштем у Бару 8. јануара 1089. године у време антипапе Климента III.
Барска архиепископија захватала је градове ˗ Дукљу, Бар, Котор, Улцињ,
Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, целу област Србије, Босне и Травуније (Кашић
2004: 66). Први пут после 732. године римске папе преговарају о повратку
својих надлежности у источном Илирику, на целокупну територију где живе
Срби. Међутим, већ рођаци краља Бодина ˗ велики жупани Вукан и Марко,
којима је дао на управу Рашку, које силом које милом окрећу се ка Истоку.
Тај „повратак“ се одвијао од 1127. до 1150. године. Орбин каже да је епископ
Србије био Ћирил (1141), епископ Босне Владислав, Требиња Константин, а
Захумља Шимун – Симеон (Орбин 1968: 18.).

*
Када је кнез Властимир умро, наследила су га тројица синова:
Мутимир, Стројимир и Гојник и једна кћер. Иако су поделили територију,
врховни владар је био Мутимир. Реља Новаковић је смело претпоставио да
је Мутимир имао централне и највеће делове земље између река Лим, горње
Дрине, Ибра и Западне Мораве. Гојник је имао прекодринске крајеве (зато је
лако могао избећи код Хрвата), а Стројимир земљу према Бугарској (Метохија)
(Новаковић 1968: 163). Мутимир је имао три сина: Прибислава, Брана (рођен
пре 867) и Стефана (рођен 870-874). Прибислав је имао сина Захарију, а Бран
сина Павла. Стројимир је имао сина Клонимира (погинуо 897-898). Гојник је
имао сина Петра (рођен 870-874) (Спасић, Палавестра, Мрђеновић 1991: 19;
Веселиновић, Љушић 2002: 5; Андрејић 2011: 90).
После смрти Властимирове „примише владу над Србијом три његова сина,
Мутимир, Стројимир и Гојник разделивши земљу. На њих навали владар Бугарске
Михајло Борис...“ (Атлагић, Милутиновић 2002: 9). Бугарски историчар Златарски
је давно написао да је Властимир умро око 850. године и ова Порфирогенитова
прича о рату између Бугара и Срба једва да је истинита. Но и поред тога, сматра
да је овај рат био између 854. и 860. године (Златарски 1971: 36-37). Пошто
Порфирогенит Бориса назива и Михајлом, јасно је да се овај напад десио после
његовог покрштавања 867. године. Дакле, против Србије је заратио и бугарски
кан Борис (852-889), али је његова војска била потучена, а његов син Владимир и
дванаест великих бољара су заробљени. Као знак добре воље, Мутимирови синови
су их ослободили на граници код града Раса (Ћирковић 1994: 148). По свему
судећи, границу Србије и Бугарске на истоку представљао је Копаоник са Ибром.
Велико и Јужно Поморавље је било у власти Бугара. Српска историографија се
није усагласила око времена овог рата, а бугарска у новије време сматра да је то
било недуго после 863. године (Андреев, Лалков 1996: 72).