Page 121 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 121

страну Византије, Симеон је сада на њега послао са војском Захарију, који је успео
да дође на власт. Павле је отишао у изгнанство. Међутим, Захарија се окренуо
Византији, свом старом савезнику, тако да је уследио нови напад Бугара. Први
напад је успео да заустави потпуном победом тако да је одсечене главе бугарских
заповедника, који су и раније нападали Србију, послао у Цариград. Следећи
бугарски напад (924) под командом тројице војсковођа по имену Книн, Имник
и Ицвокле био је застрашујућ тако да је Захарија напустио земљу и отишао у
Хрватску. Цар Симеон је и овога пута са својом војском послао једног српског
династа који је био васпитан на бугарском двору. Био је то Часлав, син Клонимиров,
унук Строимиров. Сви жупани који су дошли да приме новог кнеза похватани су
на превару и одведени у Бугарску, а са њима је одведено и много становништва.
Други део је избегао у Хрватску, а трећи се склонио у Византију. Порфирогенит
тврди да је Србија потпуно опустела. Златарски је исправно закључио да је Србија
том приликом била присаједињена бугарском царству (Златарски 1971: 446-459)
тако да се оно на западу граничило са Хрватском.
Ситуацију после смрти цара Симеона (927) одмах је искористио Часлав
и са четворицом жупана успео да побегне из Бугарске. Ако се имају у виду
Пофирогенитове речи да је „после седам година после покоравања Србије“
Часлав побегао у Србију, онда би то било 931. године (Исто: 517, 669). Вратио
се у Србију и признао врховну власт Византије, а расељено становништво се
повратило из Бугарске, Хрватске, Угарске и Византије (Ћирковић 1994: 156-
160). Порфирогенит каже: „А и много што побегавши из Бугарске дођоше
у (Цари)град, цар ромејски обуче и обдари... и посла Чаславу...“. Дакле, ово
су могли бити још неки жупани и значајне личности из владарске династије.
Часлав је око 950. године ушао у сукоб са Угарима који су потучени до ногу,
а њиховог војсковођу Киша је убио млади Тихомил. Као награду, Часлав му
даде Дринску жупу и кћер рашког жупана за жену. Кишова супруга и жупан
Будислав су се поново сукобили са Чаславом и до одлучујуће борбе је дошло
у Срему. Српска војска је поражена, Часлав је ухваћен „са свим његовим“, а
потом су повезаних руку и ногу бачени у Саву и тако „пропаде он и угаси се
његов дом (династија).“. Међутим, Ћирковић данас сматра: „Са Чаславом се
прекидају подаци о првој српској династији.“. Ипак, „није познато да ли је
изумрла, или су се наследници одржали у неком од делова ‹крштене Србије›...
У том изразито тамном периоду српске историје.“ (Ћирковић 2004: 22). У
српској историографији се сматра да је Часлав убијен око 950, а Златарски, и
не само он, да је погинуо око 960. године (Златарски 1971: 670). Ово страдање
је преживео Тихомил – Тихомир, који је после владао Рашком (Исто: 166;

Андрејић 2002: 78-82). Тихомир је имао, по свему судећи, два сина: Љутомира
и непознатог, таста Прелимировог (Предимировог) (Исто: 76, 82).
Постоје мишљења да је јединствена Србија трајала до смрти кнеза
Часлава (око 960). Његовом смрћу се угасила и прва српска владарска династија
Вишеславића – Властимировића. Међутим, преживео је бар један син кнеза