Page 116 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

116 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

на страни Угара, али ни на страни Србије кнеза Часлава. Произилази да је
кнез Будислав онај независни архонт Морав/и/е (Андрејић 2011-а: 35-36).
На просторима архонтије Мораве Византија ће успоставити тему Мораву, а
потом је преименовати у тему Србија. 2
Термин „земља“ у српским изворима тумачи се у смислу „историјске
области са тачно одређеним границама и одређеним степеном политичке
самосталности“. Реч је о старим српским областима које су Срби „населили
после досељавања на Балкан“, а то су „српске земље“, „све српске земље“,
„свих рашких земаља и приморских“, „свих рашких земаља и Диоклитије
и Далмације и Травуније и Захумља“. Земља се састоји од већег броја жупа.
Српске „приморске земље“ јесу: Дукља, Далмација (Паганија), Травунија
и Захумље. Уз „Рашку и земљицу Босну“, то су најстарије српске земље
(Мишић 1999: 135).

*
Према Константину Порфирогениту, „Цар Ираклије (610-641) послао
је и довео свештенике из Рима и једног од њих учинио архиепископом
и епископом... и покрстио Хрвате. У то време ови Хрвати су за архонта
имали Поргу“; „довео је цар (Ираклије) свештенике из Рима и покрстио их
(Србе)“; (пошто су Хрвати победили Франке) „затражили су свето крштење
од епископа Рима и епископи су били послати који су их покрстили у време
Порина, њиховог архонта“. Али, већи део Срба и Хрвата се није крстио.
Потпуно су се покрстили „у време цара Василија (I) (867-886), христољубивог
цара, они су одаслали (Србима, Хрватима, Захумљанима, Травуњанима,
Конављанима, Диоклићанима, Паганима и Морављанима) посланике молећи
и тражећи да они који су били некрштени приме крштење и да буду, као од
почетка, потчињени царству Ромеја...“ (Византијски извори II 1959: 40-42,
32-33, 49, 16). Ко су посланици које је Србима послао цар Василије? Јесу
ли то Методије и његови ученици? У то време Србијом влада кнез Мутимир
(851-891) и од њега је папа Јован VIII тражио да се стави под јуриздикцију
Панонске дијецезе, а у њој је столовао Методије.
Према Дукљанину, покрштавање Словена – Срба догодило се у
време легендарног краља Светопелека – Светимира, чије време владања
ставља у доба мисионарског рада Константина и Методија у време римског
папе Стефана (VI) (855-891) и цара Михајла (II) (856-867): „За време овога
(Светимира) процвета попут руже неки филозоф по имену Константин из града
Тесалонике (Солуна), син неког патриција Леона... дође у земљу Казарију...

2 Иако се Дукљаниново писање у првом делу његовог Летописа базира на
легендама, епици и произвољном уметању садржаја, неспорна је историјска личност
Часлава а, чини се, и Техомила и Будислава. Прилично уверљива епизода о Чаславу,
Техомилу, Будиславу и рату са Угарима је у Барски летопис доспела из неке нама
данас непознате хронике.