Page 113 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 111-140 113

читаву Далмацију: Хрвати, Срби, Морављани, Захумљани, Травуњани,
Конављани, Дукљани и Неретљани – Пагани. За сва набројана племена, осим
Хрвата, Дукљана и Морављана, каже да су Срби. На основу других података
које износи о Дукљанима и Морављанима дознајемо да су и они Срби.
Порфирогенит потом набраја архонтије ˗ кнежевине: Дукља, Травунија (која
се са севера граничи са Србијом), Захумље (до реке Неретве) и Паганија (од
Неретве до реке Цетине). И северно од ових архонтија ˗ од Хрватске па све
до Бугарске, до реке Саве ˗ налази се Србија (Византијски извори II 1959: 34-
36). За разлику од првопоменутих кнежевина чије територије представљају
само једну земљу, кнежевина Србија је много већа од свих њих заједно. Она у
свом саставу има, сазнајемо од Дукљанина, земље Босну, Рашку и Подгорје,
а потом и Усору, Соли, Врбас и Западне стране. Велико жупанство Рашка је
имало земље Рашку, Моравице, Дабар, Будимљу и Дрину.
Од краја VIII па до средине X века Србијом влада династија
Вишеславића, која по свему потиче од кнеза који је водио Србе у време
насељавања. Родоначелник Вишеслав, савременик Карла Великог (768-814),
био је ожењен сестром жупана/кнеза Људемисла. Његов праунук Властимир
је поразио Бугаре око 840. године, а то су учинили и његови синови Мутимир,
Стројимир и Гојник око 880. године. После пораза Срба од стране Угара у
близини Саве око 950. године кнез Часлав је са својим синовима и рођацима
заробљен и уморен, али то не мора значити да се стара династија потпуно
угасила (Андрејић 2011: 90).
О независности Срба и Србије још од досељавања сведочи
Порфирогенит: „Пошто је царство Ромеја због млитавости и неспособности
тадашњих царева дошло до руба потпуне пропасти... племена Хрвати, и Срби,
и Захумљани, и Травуњани, и Конављани, и Дукљани и Пагани одвојише се
од царства Ромеја, постадоше самостални и независни не покоравајући се
никоме... покоравајући се искључиво својим архонтима. Показујући потпуно
одвајање, већина њих одступи и од светог крштења да не би задржали никакав
залог пријатељства и покорности према Ромејима“. Међутим, у време цара
Василија I (867-886) „затраже да се и они сврстају под човекољубиви јарам
ромејске власти и под њеног врховног пастира... (цар) благо њих прими... и
одмах посла свештенике са царским човеком... мудро нареди да њима владају
они које они сами изаберу и као на неки начин рукоположе“ (Византијски
извори II 1959/2007: 14, 79).
Међутим, Константин Порфирогенит тврди да „како кажу“ племена
Срби, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани, Пагани и Хрвати
„немају архонте (кнезове), већ само старце жупане (Исто: стр. 14-15). Имајући
у виду појаву термина „Склавинија“, „Склавиније“, „склавиније“, ова тврдња
византијског цара се не може прихватити ако се има у виду његова друга
тврдња (Византијски извори I, 1955, стр. 125, 177). У Спису о церемонијама
Константин VII Порфирогенит наводи адресе писама које цареви Константин