Page 112 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

112 Ж.Р. Андрејић, Краљевство Стефана Немање II Првовенчаног...

код Солуна коју је назвао Србија. Име те прастаре Србије на северу, одакле
су дошли, у потоњим временима је нестало тако да се сматра да се Бојка
налазила на просторима поречја горњих токова река Лабе и Одре (Новаковић
1993: 76). Порфирогенит много јасније говори о старој постојбини захумског
архонта Михајла Вишетиног: „Потиче од некрштених становника на реци
Висли, који су названи и Лицики.“ (Византијски извори II 1957: 60).
Данас се сматра да је Константин Порфирогенит записао усмено
владарско и народно предање о досељавању Срба, њиховој прапостојбини
и добијању земље од византијског цара, које је трајало триста година, све до
средине X века. Ипак, тако живо предање се не сећа имена првог кнеза који
их је предводио у сеоби као ни неколико његових првих наследника. Први
по имену познат српски кнез је Вишеслав из друге половине VIII века. У
исто време се износи и тврдња да је тако важно народно предање у потоњим
временима потпуно заборављено и нестало из „историјске свести српског
народа“ (Коматина 2018: 5-6). Дакле, народ не памти никакву своју сеобу ни
прве и потоње кнезове.
„После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар
их отпусти. Кад су прешли реку Дунав, покају се, и преко стратега који је тада
управљао Београдом, јави цару да им додели другу земљу за насељавање.“
(Исто: 48-49). Пошто Срби и њихов архонт нису били задовољни земљом
коју су добили код Солуна, одлучили су да се врате у своју стару постојбину.
Изгледа да је један део Срба остао у широј околини Солуна јер је најстарији
помен о њима онај у вези са градом Гордосервоном. Једна група Срба је из
околине Солуна досељена у малоазијску Битинију 680-681. године, где је
основан овај њихов град (Византијски извори 1955: 227). „И пошто садашња
Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана...
опусте од Авара... то цар у овим земљама насели исте Србе...“ (Исто: 49). Ове
земље и простори су им били блискији. Уколико се има у виду земља Сервија
код Солуна и нове земље које су добили ˗ од Уне и Цетине до Ибра и Лаба и
од Саве до Јадранског мора, разлика у величини простора је неупоредива у
корист Срба у односу на Хрвате. Примећује се да су Срби два пута прошли
склоп Мораве, али нису добили те земље, што би могло значити да је тај
простор после аварских пустошења већ насељен и обновљен. Ту су некада
живели романизовани, готизовани и аваризовани Трибали, Мези, Дарданци,
Тимочани и Келти Скордисци.
Срби су и у својој „прапостојбини сачињавали велику заједницу,
која је запосела посебну територију названу ‹Србија›... на челу са кнезом,
односно ‹архонтом Србином›, како га помиње Константин Порфирогенит.“
Значи, стигли су „на Балканско полуострво носећи са собом и најстарије
елементе српске државности...“ (Благојевић 2011: 18). Цар писац каже да је
Србе на Балкан довео кнез који је умро пре досељавања Бугара 680. године.
Порфирогенит набраја од Византије независна племена која насељавају