Page 111 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Живојин Р. Андрејић УДК 94(497.11-89)”06/12”
Центар за митолошке студије Србије
Рача – Крагујевац

КРАЉЕВСТВО СТЕФАНА НЕМАЊЕ II ПРВОВЕНЧАНОГ
„КОЈИ ЈЕ ИЗРАСТАО ИЗ БЕДАРА ОНИХ КОЈИ СУ
ГОСПОДАРИЛИ СРПСКОМ ЗЕМЉОМ“ И
„ВЕЛИКИМ КРАЉЕВСТВОМ ОД ПРВА“

Сажетак: Срби најстарије елементе државности и име Србија доносе
из своје старе постојбине и убрзо по досељавању, у првој половини VII
века, осамосталили су се под влашћу својих кнежева. Поново су пали
под власт Византије у време цара Василија I, 867-886. године, када
су се дефинитивно крстили. Као самостални, два пута су добили
краљевске круне од римских папа. Прву је добио Михајло Војислављевић
око 1077. године, а другу Стефан Немања II Првовенчани 1217. године.
Анализирајући родбинске везе краљевске куће Војислављевића и предака
великог жупана Стефана Немање (I), оца (Стефана Вукана II) и деде
(жупана Марка), долази се до оправданости тврђења извора да је он
„израстао из бедара оних који су господарили српском земљом“ и да је
и по основу крви и лозе заснивао владарска права над српским земљама.
На основу истог наследног права, Србијом су владали и старији синови
Стефана Вукана II ˗ Примислав и Белуш као и потомци старијег сина
рашког жупана Марка, великог жупана (Немање) Уроша I, (Немања)
Урош II и Деса (Десимир) и Тихомир.

Кључне речи: Кнез Вишеслав, Стефан Војислав, краљ Михајло, краљ
Бодин, велики жупан Стефан Вукан II, велики жупан Стефан Немања,
краљ Стефан Немања II Првовенчани.

Најраније податке о Србима и њиховој државности налазимо у делима
византијског цара Константина Порфирогенита (911-959) када говори о
њиховом досељавању на Балкан на самом почетку VII века: „Пошто су два
брата наследили од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину
народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја... Цар Ираклије га прими и као место
насељавања даде му у солунској теми Сервију која од тада тај назив носи“
(Византијски извори II 1957: 47). Из овог дела текста дознајемо да су Срби и
у старом завичају, у земљи Бојки (Војки), имали земљу Србију и свог владара
који је имао два сина. Један је остао да влада том старом Србијом, а други је
са „половином“ народа отишао у Византију и добио вероватно пусту област