Page 118 - Zbornik 39
P. 118

118                            Senad Ganić                       39/2016

               Dušanovom zakoniku iz 1349. veliki broj odredbi posvećen iskorenjivanju i ka-
               žnjavanju jeretika, pri čemu se, prema kritičkom osvrtu Đorđa Bubala, ovaj izraz
               u Dušanovom zakoniku katkad odnosi na katolike, a katkad i na bogumile :
                                                                                10
                     “6. A za jeres latinsku: hrišćani koji su se obratili u latinski obred, da se vrate opet
               u hrišćanstvo. Ako li se ko nađe da nije poslušao i nije se vratio u hrišćanstvo, da se kazni
               kako piše u Zakoniku svetih otaca.
                       …
                     9. Ako se nađe poluverac oženjen hrišćanskom, ako ushte neka se krsti u hrišćan-
               stvo. Ako li se ne krsti, da mu se oduzmu žena i deca i da im (poluverac) da deo od kuće,
               a on da se izgna.
                     10. I jeretik koji se nađe živeći među hrišćanima da se žigoše po obrazu i progna.
               Ko bi ga skrivao i taj da se žigoše“. 11

                     O kažnjavanjima onih koje je katolička crkva proglašavala jereticima, ispi-
               sani su tomovi, pre svega zahvaljujući, u tom smislu, vrlo obimnoj protestantskoj
               istoriografiji, ali i brojnim tematskim monografijama napisanim o ovoj temi.  O
                                                                                   12
               inkvzicijskim metodama mučenja heretika izveštava nas Vil Djurant (Will Durant):

                     „nikakve starosne granice nisu mogle spasti žrtve; devojke od trinaest godina i
               žene od osamdeset stavljane su na spravu za mučenje… Krajnja kazna bila je spaljivanje
               na lomači. Bila je rezervisana za ljude koji se ocene krivim za ozbiljnu jeres“. 13

                     U svakom slučaju, prava verskim manjinama u “hrišćanskoj Evropi” pri-
               znavana su postepeno i sporo. Tako se tek nekim bilateralnim ugovorima, poput
               onog između kralja Mađarske i princa od Transilvanije od 1606, zatim Ugovora
               između Švedske i Poljske iz 1660, te Ugovora iz Nejmegena 1678. godine izme-
               đu Francuske i Holandije garantuje slobodno ispovedanje vere manjinskim gru-
               pama.  Ediktom iz Nanta 1598. godine Francuska je normativno uredila, mada,
                    14
               kako ističe profesor Kreća, “do Revolucije samo na papiru” položaj protestanata
               na svojoj teritoriji, dok je Engleska tek u periodu od 1698. do 1846. godine donela
               dokumenta kojima se garantuje jednakost verskih manjina.
                                                                   15
               10   Đorđe Bubalo (priređivač), Dušanov zakonik, Zavod za udžbenike-Službeni glasnik, Beograd,
               2010, str. 151-153.
               11   Ibid., 150-152.
               12   Videti: Andrew P. Roach, Maja Angelovska Panova, “Punishment of heretics: Comparations
               and Contrasts between Western and Eastern Christianity in The Middle Ages”, Journal of History,
               Association of the Historians of Republic of Macedonia, XLVII, No. 1, /2012, pp. 145-171.
               13   Vil Djurant, Istorija civilizacije, Reformacija, Vojnoizdavački zavod-Narodna knjiga, Beograd,
               2004, str. 205-209.
               14   Milenko Kreća, Međuunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd,
               2012, str. 612.
               15   Ibid., str. 613.
   113   114   115   116   117   118   119   120   121   122   123