Page 104 - Zbornik 39

104 Драгица Премовић Алексић 39/2016

редовито плаћа џизију и остале своје пристојбе, не могу да помогну код пролаза
на овом мјесту, па стога касне и спријечени су државни послови. Становници
споменутих села довлаче овамо камен и врше поправку пута кад год је то
потребно, а заузврат су царском наредбом опроштени од аваризи диваније.”
75
У попису нахије Жежна у Призренском санџаку 1571. године уписано
је и село које се „налази на застрашујуће опасној планини Рогозни, која се
пружа према Босни и Херцеговини и Скадру. Пошто је то страховито место
коначиште путника и каравана који стижу са разних страна“ постало је
дербенд, односно његови становници су били у обавези да чувају овај кланац.
За наведену службу су били ослобођени ванредних намета и обичајних
пореза. Петар Ж. Петровић је мишљења да се насеље Рогозна налазило на
76
потесу Каравасалија код села Рајетића. 77
Обавезу учествовања у ратним походима, а у миру чувања тврђава и
путева, имали су и војнуци – посебан турски војнички ред. Многа села са
овде обрађене територије уписана су као војнучка, са повластицама какве су
имала и дербенџијска села. За чување кањона реке Вељушнице, леве притоке
Увца, били су задужени војнуци села Миладинова, односно Горачића:
„Становници споменутог села, у замјену за службу чувања дербенда, након
плаћања својих пристојби, ослобођени су од намета аваризи диваније и од
обавеза према санџакбегу. Будући да ово није било уписано у старом дефтеру,
на основу ове одредбе уписано је у нови дефтер.“ 78
Поред наведених обезбеђења путника и робе, постојало је и непосредно
обезбеђење помоћу оружане пратње. Како су хајдуци поред трговаца
нападали и дубровачке поклисаре који су носили данак у Цариград, то је
Дубровачка република редовно унајмљивала оружану пратњу за њихову
заштиту. Трговци и њихова послуга су увек били наоружани.
Саставни део путне мреже била су и места за одмор путника и коња.
У најраније време се одмарало под шаторима или у насељеним местима код
стањанина – оних који су држали конаке и бринули о смештају путника и
робе. У турском периоду, све до Другог светског рата, одмарало се у хановима.
На путу Нова Варош–Сјеница налазио се Стевовића хан, а на путу Градац–
Штаваљ, на излазу из Сјеничког поља, налазио се Јусуф-агин хан. За овај хан
је остало забележено да је највећи од Сарајева до Косова, а руски путописац
А. Гиљфердинг забележио је 1859. године: „Ту на путу стоји хан каквог нисам
видео од Сарајева. Кућа је сазидана од камена и покривена црепом. Издалека
сам помислио да стижем до неког европског хотела.” Јусуф-агин хан је
79
порушен у време Јаворског рата (1876–1878).

75 Исто, 169-171
76 Т. Катић, Опширни попис Призренског санџака из 1571. године, Београд, 2010, 253.
77 П. Ж. Петровић, нав. дело, 41.
78 Исто, 271.
79 А. Ф. Гиљфердинг, нав. дело, 122-123.