Page 101 - Zbornik 39

39/2016 ИСТОРИЈАТ ПУТНЕ МРЕЖЕ НА ТЕРИТОРИЈИ.. 101

Сви средњовековни путеви су били прилагођени караванском
саобраћају. На појединим местима су били толико уски да је њима могао
проћи само један натоварени коњ. О изгледу путева остале су бројне
путне белешке, а навешћемо само најинтересантнија сведочанства. Преко
Копаоника се „пролази са страхом и погибељу пропасти”; Дубровачки пут је
„каменит, грозан и вратоломан”, на појединим местима стрм, па се на њему
„више ишло пешке неголи на коњу”. Са краја 19. века је сачувана белешка о
путу Нови Пазар–Рашка који се „пре може назвати сеоском путањом” по којој
„може се само на коњу ићи, а колима је немогућно.” 62
За пут од Ниша преко Копаоника и, вероватно, Рогозне, забележено је
и следеће: „Преко тих планина није се могло другачије прећи сем на коњима,
магарцима или пешице, али и то мукотрпно. Ове планине деле Македонију
од земље Босне.“
63
Интересантно је навести и време трајања путовања на појединим
средњевековним путним правцима. Оно није зависило само од дужине пута, већ
и од природе терена, врсте превоза, годишњег доба, сигурности и познавања
пута. На релацији Дубровник–Ниш обично се путовало 15 дана, а од Дубровника
до Цариграда 30 дана; из Трговишта до Ибра стизало се за пет сати; лети се из
Крушевца у Дубровник стизало за 7 до 8 дана, а зими за 10 до 15 дана.
Пренос робе средњовековним путевима обављао се искључиво
караванским путем. Овај начин преноса робе подразумевао је организоване
поворке трговаца, који су се удруживали како би заједно прешли одређену
деоницу пута. Величина каравана је могла да буде различита, а некада су
бројали и 300 натоварених коња. У средњем веку се дубровачка караванска
трговина са Бугарском, Румунијом, Угарском и Турском одвијала преко Босне
и Србије, и то под надзором државне власти. Међутим, поносници који су
носили робу никада нису ишли од Дубровника до крајње одреднице путовања.
Обично су из Дубровника долазили до Лима или Дрине, а одатле су други
робу носили даље. Познат је један уговор о преносу робе од Дубровника до
Трговишта код Новог Пазара и два уговора за достављање робе у Сјеници.
64
Домаће животиње, најчешће коњи, биле су главно преносно средство на
путевима, па је у једном каравану могло да се нађе и до 200 коња. Према
подацима, на једног планинског коња товарило се од 100 до 150 килограма
терета, у зависности од даљине коју је требало прећи; на мазгу се товарило
150 до 200, а на магарца 80 килограма терета. До Новог Пазара су сигурно
65
долазили и каравани у којима је било камила, а једне кожне бисаге које су
носиле камиле налазе се у Музеју „Рас“ у Новом Пазару.

62 П. Ж. Петровић, нав. дело, 47.
63 Ђорђе С. Костић, Мелихор фон Зајдлиц и Волфанг Минцер на путу по Србији 1569.
године, НПЗ 23/1999, 108, 113, 122.
64 М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд, 1978, 307.
65 Г. Шкриванић, нав. дело, 25.