Page 102 - Zbornik 39

102 Драгица Премовић Алексић 39/2016

Сточарски Власи су били главни поседници товарне стоке, која је од њих
узимана у најам. Они су били „поносници”, тј. преносили су робу од једног
места у друго. Поносници су називани и кириџијама. Погодбе за караване
су закључиване уговорима, а под караваном се подразумевала организована
поворка трговаца. На челу каравана је јахао крамар – старешина гониоца, док
су коњи били међусобно повезани за репове или самаре. 66
У 17. веку Нови Пазар је био главни извозни центар за вуну. Како није
било довољно коња за пренос робе, у граду су се често нагомилавале велике
количине робе. Године 1613. један дубровачки трговац је из Новог Пазара
послао у Дубровник 3.500 коња са робом. Иначе, дубровачки трговци су у
17. веку ојачали своје позиције у Новом Пазару, који је, поред Прокупља,
постао најважнији центар њихове трговине у јужној Србији, а постаје и главни
извозни центар за вуну. О количини вуне која се извозила најречитије говори
раније поменути податак о 3.500 коња натоварених робом који су се упутили ка
Дубровнику. У Новом Пазару је 6. новембра 1639. године потписана крамарска
облигација о превозу робе, по којој су два крамара на успутној станици у
Гргуру примила 3.149 бивољих кожа и 304 вреће вуне или 616 товара. 67
За пренос робе и превоз путника у равничарским пределима коришћена
су и кола, а у планинским пределима су за пренос болесника или угледних
људи коришћене и носиљке.
Важно питање караванске трговине у средњем веку било је и обезбеђење
на путевима. То се посебно односи на 17. век, када се нагло развила хајдучија
која је у многоме ометала трговину. Хајдучија је била нарочито развијена на
подручју од Пријепоља до Новог Пазара. Дубровачки поклисари су 1652.
године оставили траг о томе: „Није било шуме (на путу од Новог Пазара на
запад) у којој није било стотинама разбојника, због чега је било потребно
задржати се у више места по цео дан како би се могао прикупити што већи број
људи. Ипак се нисмо усуђивали да пређемо неке опасне шуме без пратње од
сто двадесет војника наоружаних ватреним оружјем”. Трговце је на опасним
68
деоницама пљачкало и локално становништво, чак и сами трговци који су лоше
пословали. Као пример наводимо да су Јосипу Крилу, дубровачком трговцу
који је пословао у Новом Пазару, 1528. и 1551. године у Сјеници одузимани
роба и новац. Ради лакше одбране, каравани су постајали већи, али су Турци
69
1685. године разбили један велики караван и запленили 200 коња. Од пљачке
нису били поштеђени ни поклисари који су носили данак у Цариград. Због
свега наведеног, уведена је пракса да караване прати оружана пратња. 70

66 Исто, 26-27.
67 С. Димитријевић, нав. дело, 79.
68 В. Винавер, Период турске владавине (XV/XVIII век), Нови Пазар и околина, Београд,
1969, 175.
69 Ј. Тадић, Дубровчани по јужној Србији, Гласник скопског научног друштва, Скопље,
1930, 197-202.
70 В. Винавер, нав. дело, 175.