Page 98 - Zbornik 39

98 Драгица Премовић Алексић 39/2016

Француски путописац Лефевр је 1611. године од Новог Пазара ишао
старом трасом – преко Новопазарске бање и Бара, одакле се спустио до Ибра,
а онда прешао Копаоник. Из 18. века, 1706. године, познате су само путне
50
белешке М. Кабоге, а током 19. века овуда су прошли Ф. Пухвиљ (1807), Ф.

Јукић (1852), А. Гиљфердинг (1857). Дубровачким путем су ишла и сва
51
52
дубровачка посланства на Велику порту у Цариград.
Да кажемо нешто и о врсти старих путева. На основу истраживања
се може рећи да су римски путеви изграђивани плански и квалитетно. Били
су поплочани, са стране су имали канале за одводњавање, а према потреби,
и потпорне зидове. На важнијим раскрсницама су подизана утврђења и
бенефицијаријске станице, а на 8 до 10 км и поштанске станице. Саставни
део пута су били и миљокази, на којима је означавана удаљеност, а једна
римска миља је износила 1.480 метара.
У средњем веку су постојале цесте и путеви. Цестом се обележавао главни
пут, а појам пут је означавао пут локалног карактера. У употреби је био и назив друм,
од грчке речи дромос. Када се обележавао пут којим су ишла кола, употребљавао се
и назив колник, а у употреби је био и назив коловоз. Путеви су добијали називе
по именима места – Дубровачки, Цариградски; области или земље кроз коју су
пролазили – “via Bossnia” (Босански пут) и “via Zenta” (Зетски пут).
Цесте и велики путеви су имали ширину шест корака (4,2 м), и то у
равничарским пределима. У Византији је постојао пропис да велике цесте буду
ширине осам стопа – 2,7 метара. Просечна ширина путева којима су се кретали
каравани, износила је од 1,5 до 3 метра, у зависности од природе терена.
Код села Дрмановића на Златару очуван је стари пут у дужини од око
два километра. Урађен је од крупнијег камена пободеног у земљу, преко
ког је стављан туцаник или шљунак и, на крају, слој земље. Овакав начин
израде путева познат је под називом макадам, а примењивали су га још
Римљани. Савладавање успона на планинском земљишту постизало се
53
великим завијуцима – серпентинама, а местимично и степеницама и косим
заравњењима између њих. Степенице су присутне и код мостова са лучним
сводовима. Дешавало се да су у долинама река и стене засецане како би се
проширио пролаз и делимично скратио пут. Једна таква интервенција је
забележена у клисури реке Вапе, између истоименог села и села Чедова,
познатој под називом Јеленштак. На јужној страни клисуре, коју чине стрме
литице Зарудине, целом дужином се уочава остатак уклесаног пута. Колико је
било могуће уочити на терену, ширина пута на том делу износи 1,90 м, док је
литица на појединим местима клесана и до 1,40 метара висине.
54
50 Р. Самарџић, нав. дело, 160.
51 К. Н. Костић, Наши нови градови на југу, Београд, 1922, 31.
52 А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево, 1972, 124.
53 G. Шкриванић, нав. дело, 16-20.
54 Д. Премовић-Алексић, Археолошка карта, 529.