Page 245 - Novopazarski Zbornik 36

252 Edina Kočan НЗ 36/2013

kada je posebnim propisima predviđeno (čl. 205 Porodičnog zakona). U slučaju
da sud zasnuje svoju odluku na nedozvoljenim stranačkim dispozicijama učini-
će apsolutno bitnu povredu parničnog postupka, na koju instancioni sud pazi po
službenoj dužnosti, jer presuda koja je zasnovana na nedozvoljenim stranačkim
dispozicijama koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i
pravilima morala je nezakonita.
Prema rešenjima u novom ZPP-u sud više nije ovlašćen da pouči i pomog-
ne stranci da podnesak ispravi ili dopuni u slučaju kada je podnesak nerazumljiv
ili ne sadrži sve što je neophodno da bi se po njemu postupalo. U takvoj situaciji,
sud će stranci vratiti podnesak radi ispravke, i to samo ako stranka nema advo-
kata. U slučaju da je takav podnesak podneo advokat, sud će ga odbaciti. Takva
vrsta pomoći ne zalazi u materijalnopravna ovlašćenja, već se radi o procesnim
ovlašćenjima, te se njome ne remeti ravnopravnost stranaka u parnici pa je zato i
predviđena dužnost suda da neukoj stranci pruži takvu vrstu pomoći.
U punom kapacitetu istražno načelo ostvaruje se kroz primenu pravila
procesnog prava. Kada su u pitanju pravila koja se odnose na primenu normi koje
imaju karakter ius cogens, sve pravnorelevantne činjenice s tim u vezi utvrđuje
sud po službenoj dužnosti, bilo da se to čini prilikom kontrole dispozicija stranaka
ili na osnovu posebnih propisa. Tako, pred sudom se ne može zaključiti porav-
nanje u pogledu zahteva kojim stranke ne mogu raspolagati (čl. 322. st. 4) jer je
takvo poravnanje ništavo. Sud takođe neće doneti presudu na osnovu priznanja,
presudu zbog propuštanja ili presudu na osnovu odricanja, i kad su ispunjeni svi
uslovi, ako nađe da se radi o zahtevima kojima stranke ne mogu raspolagati (čl.
336. st. 2 i čl. 337. st. 3). Ovakva rešenja ukazuju na to da je zakonodavac svestan
toga da su nedopuštena raspolaganja često fingirana kroz zloupotrebu parnične
radnje priznanja činjenica ili propuštanja izjašnjenja, što često može voditi neza-
konitoj odluci.
Uzimajući u obzir sve gore izneto, intencija zakonodavca da ojača ra-
spravne maksime jasna je i opravdana sa stanovišta iznošenja procesnog materi-
jala. Niko okolnosti spornog slučaja ne poznaje bolje od samih stranki i niko ne
može sudu pružiti više pravnorelevantnih činjenica s tim u vezi od njih. Međutim,
često stranke koje nisu vične pravu, a imaju postulacionu sposobnost, ne znaju da
se koriste svim procesnim ovlašćenjima koja im sleduju. S druge strane, njihov
protivnik može imati punomoćnika advokata ili sam može biti vičan pravu. U
toj situaciji, iako su stranke ravnopravne u pogledu procesnih ovlašćenja, one su
neravnopravne u pogledu sposobnosti da se istim koriste. Svakako da će stranka
koja nije vična pravu, a nema finansijskih mogućnosti za angažovanje punomoć-
nika advokata, biti u problemu prilikom razlučivanja bitnih od nebitnih činjenica.
U tom pogledu aktivna uloga suda je neophodna jer je sud neutralan učesnik u
parnici koji poznaje pravo i ima dužnost da ga pravilno primenjuje. Izlaz iz takve
situacije bio bi u konceptu „otvorenog pravosuđenja“, čiji je idejni tvorac prof.
Siniša Triva. Otvoreno pravosuđenje podrazumevalo bi upoznavanje stranaka sa