Page 241 - Novopazarski Zbornik 36
P. 241

248                            Edina Kočan                      НЗ 36/2013

               odnosi na pokretanje, održavanje u toku i okončanje sudskog postupka, čime se
               ističe da su građanskopravni odnosi voljni odnosi.
                      Suština raspravnog načela je u tome da stranka ima glavnu ulogu u priku-
               pljanju procesne građe, što podrazumeva da stranke imaju inicijativu u pogledu
               iznošenja činjenica i predlaganja dokaza kojima se te činjenice utvrđuju. Samo
               od stranke zavisi koje će činjenice izneti i koje dokaze predložiti u određenom
               sudskom postupku. S obzirom na to da su interesi stranaka koje žele da ostvare u
               sudskom postupku redovno suprotstavljeni, stranke su svesne neophodnosti iscrp-
               nog iznošenja činjenica i dokaza, jer od toga zavisi njihov uspeh u parnici. 19
                      Raspravni princip konkretizovan je kroz više zakonskih odredbi u kojima
               su predviđene određene dužnosti stranaka.
                      Novim ZPP-om intencija zakonodavca da pojača raspravne maksime vi-
               dljiva je već iz čl. 7, tako što je raspravni princip formulisan već u prvom stavu
               sadašnje odredbe, dok je u prethodnom ZPP bio naveden tek u drugom stavu. 20
                      Takođe, u čl. 7. izostavljena je odredba koja je ranije pružala sudu moguć-
               nost da u svakom slučaju izvodi dokaze koje parnične stranke nisu predložile.
                                                                                     21
               Prema novom zakonskom tekstu stranke imaju dužnost da iznesu sve činjenice na
               kojima zasnivaju svoj tužbeni zahtev, ali i da predlože dokaze kojima se utvrđuje
               istinitost tih činjenica. Teret tvrđenja (onus proferendi) je na strankama. Stranke
               su dužne da sudu ponude dokaze, tako što će označiti dokazna sredstva putem
               kojih se sud može uveriti u istinitost činjeničnih navoda. Tužilac to čini u tužbi,
               a tuženi u odgovoru na tužbu. Iznošenje dokaznog materijala i novih činjenica
               moguće je u toku celokupnog trajanja prvostepenog postupka, bilo da se to čini
               putem podnesaka ili u usmenim govorima stranaka na glavnoj raspravi. Sud više
               nije ovlašćen da samoinicijativno izvodi i one dokaze koje stranke nisu predložile,
               bez obzira na njihov značaj za donošenje odluke. 22
                      U interesu je stranaka da sud utvrdi sve činjenice na kojima zasnivaju
               svoje zahteve, ili na osnovu kojih pobijaju zahtev suprotstavljene strane. Pasiv-
               nost stranaka škodi njihovim interesima jer je sankcionisana procesnim pravilima
               kako bi se sprečilo odugovlačenje postupka i ostvarilo načelo suđenja u razum-
               nom roku. Novim zakonom strože je sankcionisano propuštanje parničnih strana-
               ka da se blagovremeno izjasne i pruže dokaze kroz odredbe o obaveznom odgo-
               voru na tužbu.  Novim zakonom predviđena je obaveza tuženog da odgovori na
                            23

               19  G. Stanković, Građansko procesno pravo, Niš, 2010, str. 221.
               20  Čl. 7. St. 1. ZPP-a: „Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahte-
                   ve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice.“ („Sl. glasnik RS“, br. 125/04).
               21  Čl. 7. st. 3 starog ZPP-a: „Sud je ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako
                   su ti dokazi od značaja za odlučivanje.“
               22  N. Krstić, Uloga parničnog suda i stranaka u prikupljanju procesnog materijala, Zbornik
                   radova, Pravni fakultet, Niš, 2010, str. 228.
               23  Čl. 297 ZPP-a („Sl. glasnik RS“, br. 125/04).
   236   237   238   239   240   241   242   243   244   245   246