Page 221 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 44-2021

Новопазарски зборник, 44/2021, стр. 219-242 221

На територији данашње Србије број констатованих касноантичких
утвр ђених насеља износи нешто више од 250 (Bulić 2013: 189–216). Највећи
број утврђења из касноантичког периода је констатован у околини Новог Па-
зара (Премовић Алексић 2004: 165–176; Novaković 2017: 55–70), затим Ча-
чка (Милинковић 2010: 222; Шпехар 2014: 67–73; Милинковић 2017: 23–61),
Лесковца (Ivanišević i Stamenković 2014: 219–230), у последње време у око-
лини Жагубице, односно ширег ареала Хомоља (Миловановић 2017: 27–46;
Milovanović 2018: 29–38; Mиловановић и Филиповић 2018; Milovanović 2019:
53–70; Миловановић и Марјановић 2020: 283–306; Milovanović i dr. 2020: 63–
98; Миловановић и Филиповић 2021) и највећим делом могу се уврстити у
категорију утврђених села подизаних на надморским висинама између 500 и
1500 метара (Novković 2017: 58), као и утврђења на Ђердапском лимесy, која
су задржала стриктно војну функцију (Милинковић 2015: 258–263).
С тим у вези, овај рад има за циљ да пружи преглед касноантичких
утврђених насеља у тутинској регији и њихових насеобинских и економских
основа на основу података прикупљених током археолошких истраживања и
рекогносцирања наведене регије и да пружи смернице за будућа изучавања
ових значајних елемената касноантичке прошлости.

Географско-историјски оквир и историјат истраживања
Рељеф тутинске регије карактеришу висоравни и планине са плани-
нским венцима, међу којима се издвајају: Хум (1502), Јарут (1428), Нинаја
(1462) и Мокра гора (2 154), са надморском висином која варира између 800
и нешто више од 2100 метара. Равничарско земљиште је ретко и углавном је
заступљено у областима Горње и Доње Пештери и у долинама мањих река.
Познато је и неколико клисура и котлина којима теку мање реке попут Ибра,
Видрењка или Ковачке реке (Премовић Алексић 2014: 287–288).
Географске, односно природне особине тутинске регије су још у пра-
историјско доба биле привлачне за насељавање, о чему сведоче бројни ло-
калитети из овог периода (Премовић Алексић 2014: 287–430). Са римским
освајањима ових крајева почетком I века тутинска регија припада новофор-
мираној провинцији Мезији, а након поделе Царства 395. године потпада под
провинцију Мезија Прима (Мирковић 1981: 92; Премовић Алексић 2004:
165–166; Curta 2006: 39–69). У исто време долази до масовних варварских
упада на византијске територије на Балкану, које ће потрајати све до VII века
и оставити трајне последице по византијску државу (Mирковић 1981: 102–
104; Шпехар 2017: 16–19). Тежње ромејских владара да поврате некадашње
територије и оснаже ослабљени управни и војни апарат Царства најбоље се
примећују у време владавине Јустинијана I (527–565), када се широм Балкана
обнавља или изнова подиже већи број утврђења (Острогорски 1996: 86–103;