Page 220 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 44-2021

220 С. Новаковић, Касноантичка утврђена насеља у тутинској регији...

периода сагледавају у контексту утврђених села, под којима се подразумевају
насеља настањена мешовитом популацијом одн. породицама, а не искљу-
чиво војном посадом. Другим речима, у питање се доводи стриктна војна
и делом рефугијална функција ако се сагледају антрополошки материјал и
покретни археолошки налази као што су: разне врсте оруђа за обраду дрве-
та, клепетуше, маказе за стрижу животиња, али и налази типични за женску
популацију попут пршљенака за вретено или наруквица (Милинковић 2012:
299–311; Novaković 2017: 57; Шпехар 2017: 45). Такође, ако се размотре по-
даци са новијих археолошких истраживања и рекогносцирања терена, број
рановиза нтијских утврђења на Балканском полуострву далеко превазила-
зи број од 654 утврђења, колико их је по Прокопију, (Beševliev: 74) и данас
износи више од хиљаду. Ако овоме придодамо бројно стање источноримске
војске у Илирику, које се процењује на 14.000 до 17.500 војника, равномерно
распоређивање војске по наведеним утврђењима резултирало би утврђеним
структурама са веома малим бројем војника. С тим у вези, систем утврђивања
је засигурно био другачији током касноантичког периода, док се хипотеза о
Прокопијевом навођењу само већих утврђења са сталном војном посадом
чини верова тнијом, што доприноси сигурнијем сврставању већине касноа-
нтичких утврђених насеља у основну насеобинску јединицу Византијског
царства, односно утврђена села (Mилинковић 2012: 299–311; Милинковић
2015: 258–263; Шпехар 2017: 47; Novaković 2017: 57).
Подизање великог броја касноантичких утврђених насеља уско је по-
везано са процесом вертикалне миграције становништва. Под овим проце-
сом подразумева се постепена миграција становништва из нижих крајева у
више, брдско-планинске регије и одабир и подизање утврђених насеља на
доминантним висовима ради лакше одбране и контроле путних праваца то-
ком варварских упада на територију Илирика, с тим што су архитектонска
решења прилагођавана конфигурацији терена са релативним утицајем ad hoc
градње (Шпехар 2017: 47; Novaković 2017: 57–58). Такође, процес вертикалне
миграције праћен је и распадом централне власти, пољопривредне делатности
и већих пољопривредних центара у равницама услед варврских најезда, што
је условило миграцију у више пределе и изналажење нових начина привређи-
вања прилагођених новонасталим животним околностима, посебно сточа-
рства (Vasić 1970: 46–81; Шпехар и Јацановић 2015: 289–317; Поповић 1988:
201–250; Laiou 2002: 48–55). Током наведених дешавања дошло је и до де-
зинтеграције и рурализације градских центара Илирика (Поповић 2003: 239–
258). Само неколико мањих утврђења на малим узвишењима изнад равница и
речних долина функционисало је у улози сабирних центара за складиштење
пољопривредних добара будући да су равнице и даље биле драгоцене за
пољопривредну делатност, попут локалитета Макљеновац у Добоју (Шпе-
хар 2008: 16–48), Гамзиград код Зајечара и Бедем у селу Маскаре код Сталаћа
(Милинковић 2015: 61–73).