Page 173 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 173

Народна варијанта бубња константно је присутна у средњовековној
Србији, а од 11. до почетка 19. века спада међу најбројније и најтипичније
инструменте који су се наметнули бројношћу и устаљеним обликом. Ни
уметност Истока, ни западноевропска уметност не могу се похвалити тако
учесталим присуством бубњева као српска средњовековна уметност, па их,
с обзиром на време јављања, можемо датовати као народне инструменте
који су били присутни и пре доласка Турака на Балкан (Pejović 2005: 186).
У прилог томе је и тврдња проф. др Доброг Палиева да је овај инструмент
био присутан у племенима Прабугара још у 2. веку нове ере при њиховој
сеоби из Средње Азије ка Балканском полуострву (Палиев 1999: 1).
Очигледна је сличност народних инструмената и оних који су осликани
у средњовековном српском сликарству. Као и на бубњевима са фресака
Богородице Љевишке, Старог Нагоричина и Леснова тако и на народним
варијантама бубњева уочавамо затегнуту резонантну тетиву – упредени
кожни ремен (Големовић 1998: 53). Таква тетива се понекад могла наћи
крајем 19. и почетком 20. века и на бубњевима у Сувом Долу. Такође,
6
на осликаним и на народним варијантама бубњева види се и идентично
затезање кожа помоћу канапа који иде цикцак линијом. По дебљој кожи
бубња удара се дебелом палицом која се, у зависности од географског
поднебља, зове „чукањ“ или „маљица“. Облик чукања са фресака у Сувом
Долу задржао се кроз цео средњи век све до данашњих дана. Тања палица,
којом се удара по другој страни бубња, назива се прућка. У околини
Димитровграда - Цариброда, зову је и “прандало”. За пратњу народних
игара употребљавали су се бубњеви различитих врста и величина и обично
су учествовали у садејству са неким другим инструментима (Зечевић 1983:
129). Бубњева различитих величина било је и у народном музицирању
православног становништва Сувог Дола при чему су велики бубњеви били
карактеристични и неизоставни током свадбене церемоније. Као што се види
на сценама српског црквеног сликарства, бубњеви су се употребљавали у
комбинацији са другим музичким инструментима. Следећи средњовековну
праксу, музичка традиција Сувог Дола задржала је тај образац па се крајем
19. и почетком 20. века могло чути свирање на бубњевима и зурлама,
бубњевима и гајдама, бубњевима и овчарским свиралама, а током друге
половине 20. века и свирање на бубњевима и кланетима.
7

6 Казивање Комнена Поповића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 10. августа
2007. године у току теренског рада аутора. Затегнуту резонантну тетиву попут оне
из Богородице Љевишке видимо и на бубњу свирача Светислава Куча из Бољара,
села недалеко од Сувог Дола.
7 Казивање Комнена Поповића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 10.
августа 2007. године у току теренског рада аутора.