Page 171 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 171

овим просторима био заступљен још у средњовековној Рашкој (Ивић 1986:
42, 67). Сличност традиције староседелачког становништва Сувог Дола са
традицијом становника југа уочавамо и у појединим јужњачким елементима на
ношњама, старијем слоју песама и ора (кола) као и музичким инструментима који
имају своје пандане само на југу. Сви ови елементи представљају културолошке
остатке малобројног староседелачког становништва које је овде живело до 1690.
и у веома малом броју до 1809. године, након чега је скоро у потпуности отишло
из ових крајева. Ови културолошки елементи Срба старинаца сачували су се кроз
симбиозу са културолошким обрасцима новопридошлог српског становништва
из Црне Горе, а у појединим сегментима сачувани су и као аутентични. Једна
од особености некадашњег старијег слоја становништва екавског говора огледа
се, између осталог, и у појединим музичким инструментима који по својим
морфолошким карактеристикама имају сличности са музичким инструментима
југа. Ови инструменти староседелачког становништва Сувог Дола који имају
пандане на југу очувани су и у фреско-сликарству српских средњовековних
цркава које се налазе на територији данашње Републике Србије и Републике
Северне Македоније. Један од живописа на којем су представљени такви народни
музички инструменти је и живопис задужбине краља Милутина ˗ Богородице
Љевишке, посвећене Успењу Пресвете Богородице. Она је осликана 1307–1309.
године и представља синтезу елемената старијег – монументалног и новијег –
наративног стила. Из натписа на јужном делу отворене припрате налази се име
зографа Астрапе који је осликавао Богородицу Љевишку. Постоје подељена
мишљења о томе да ли је Астрапа из Богородице Љевишке исти сликар као и
Михаило Астрапа, чије име стоји у охридској Богородици Перивлепти из 1295.
године. Неки аутори тврде да се ради о истом зографу (Симић 2000: 248) док
други претпостављају да Михаило, друг Евтихијев, по начину и особености
сликања нема никакве везе са Астрапом (Пејовић 2005: 26). Потврђујући ту тезу,
поједини аутори чак наводе и да му је био ученик или син (Радојчић 1966: 89).
Од осликаних сцена у Богородици Љевишкој посебно је интересантна Стихира
св. Јована Дамаскина на Успење Богородице, која је смештена у северном
делу спољашње припрате и сматра се најстаријом познатом композицијом
ове тематике у византијској уметности. На композицији је, између осталих
библијских личности, приказана и група девојака са музичким инструментима
од којих једна свира бубањ. У њеној десној руци види се маљица којом удара у
5
бубањ као и две жице које су затегнуте преко коже. Представу бубња налазимо
и у Милутиновој задужбини Цркви светог Ђорђа у Старом Нагоричину источно
од Куманова коју су 1317/1318. године осликали Михаило и Евтихије, дворски
сликари краља Милутина, чија се имена налазе на штитовима двојице Светих
ратника (Радојчић 1966: 102). Ту су на зидовима наоса приказани Велики
празници, где се налази и сцена Ругања Христу, на којој видимо и музичке

5 У народној терминологији Србије се осим облика бубањ најчешће користе варијанте
гоч, тапан и тупан, али ћемо надаље користити најсвеобухватнији облик бубањ.