Page 170 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

170 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

византијског сликарства који су „готови“ инкорпорирани на српско тле,
нови стил Ренесансе Палеолога преношен је у области које су већ имале
изузетно развијен монументални стил, па српско сликарство у наредном
периоду не треба посматрати као просто преношење и уграђивање једног
стила у непросвећене пределе, већ као однос снага старог ˗ монументалног
и новог ˗ наративног стила (Радојчић 1966: 88). Од тог односа зависила
је и будућност нових стремљења у српском сликарству. Наиме, у српском
сликарству тог времена постепено се напушта монументалност рашке
школе и уводе се други елементи карактеристични за Ренесансу Палеолога:
сликарство одише наративношћу, простор се продубљује, боје су светлије, а
преузимају се и појединости из свакидашњег живота (одећа, накит, оружје).
Управо због наративног начина сликарског схватања можемо да захвалимо
овом стилу за представе музичких инструмената на фрескама цркава и
манастира у средњовековној Србији и у периоду након средњег века, на
основу чега долазимо до поузданих информација о музичкој традицији
српског становништва. Сродивши се још више са византијским духовним
наслеђем, ктитори цркава и манастира су за обнову постојећих и подизање
нових цркава узимали грчке и домаће мајсторе, а све ређе су их тражили у
приморју (Симић 2000: 186, 234). Византијску културу ће у највећој мери
прихватити властела, док ће на обичан народ она имати много мањи утицај
(Popović 2019: 47). Под утицајем зографа из Византије утицаји у промени
стила ће се јасно видети у црквеном сликарству, али ће се видети и утицај
садржаја народне културе Срба на стил ренесансе Палеолога на територији
средњовековне Србије. Током периода владавине краља Милутина територија
данашњег Сувог Дола налазила се у центру српског краљевства и у мањој или
већој мери била је јединствена културолошко-територијална област са јужним
крајевима. То видимо и око један век касније када је Суви До и културолошки и
територијално улазио у састав области Вука Бранковића, која се простирала од
Скопља до Лима (Селимовић 2013: 16). Нажалост, не можемо са сигурношћу
знати какво је било средњовековно сликарство у црквама на Пештерској
висоравни јер су све порушене након Велике сеобе Срба 1690. године. Тада су
само у Сувом Долу порушене четири средњовековне српске цркве ˗ на Бору, у
Караџи, на локалитету Црквина и на Црквишту. Да је староседелачко српско
4
становништво Сувог Дола и Пештерске висоравни имало културолошких
сличности са становништвом југа српског краљевства, а нешто касније и
царства, видимо и на основу екавског косовско-ресавског дијалекта који је на

4 Не може се са сигурношћу тврдити да на локалитету Латинско гробље, где се налазе
гробна места српских досељеника из Црне Горе током 19. века, постоје остаци цркве иако
су гробља обично формирана око цркава или њихових остатака. Међутим, народна усмена
традиција каже да је на том локалитету постојала црква и да је у том делу села било старије
насеље које се и данас зове Старо село. О староседелачком старорашком становништву и
његовим миграцијама види више у: Душан Поповић, Суви До, Нови Пазар 2020, стр, 43–67.