Page 178 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

178 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

пиштати (Ђуровић 2016: 123–125). Слично овој етимологији, у Сувом Долу
је народни израз за цеваницу – писак, што указује на пискав, пиштав, танак,
оштар звук овог инструмента. С друге стране, сам назив шпиљ – шупељка
има корен у црквенословенском „сопјел“ које корен има у прасловенском
„сопел“ – сопелка изведено из сопети – са шуштавим звуком дувати у цев. У
сваком случају, Словени су током средњег века имали сачувану свиралу без
писка (Ђуровић 2016: 125). У Сувом Долу се задржао стари назив „шпиљ“,
који је највероватније био у употреби кроз средњи век па све до 20. века. У
предратном периоду, или након Другог светског рата, као материјал за израду
овог инструмента у Сувом Долу појављује се и месинг. За свиралу од таквог
материјала народ је усталио назив „од пиринча“ (тур. pirinç – месинг), што би
у народном преводу значило свирала „од месинга“ (Вукосављевић 1989: 211).
Дакле, старом и већ присутном музичком инструменту је према материјалу дат
нови назив. Овај инструмент има скоро искључиво шест отвора, што одговара
средњовековном приказу у Краљевој цркви. У новије време постоје примерци
и са палачним отвором. Дужина свирале овог типа је 300–500 мм и припада
кратким свиралама, баш као што је приказано на сцени Христовог рођења у
Краљевој цркви у Студеници. Ова свирала се сматра „благословеним, божјим
инструментом, јер њен звук изазива спокојство и благородно расположење“
(Симић 2010: 46). У Сувом Долу су је свирали и православци и муслимани.
Није увек могуће са сигурношћу идентификовати инструмент који свира
пастир на сцени Христовог рођења. Некад је то права свирала (инструмент из
породице кавала), некад рог, а некад зурла – шалмај. Правих свирала било je у
свим добима и често су настајале без утицаја са стране (Pejović 2005: 68, 147).
Музичке инструменте који се употребљавају у народној музичкој пракси Сувог
Дола налазимо и током 17. века на југозападу Србије, у Цркви Светих апостола
Петра и Павла у Тутину и у манастиру Морача у Црној Гори. Црква у Тутину
се нашла на списку цркава и манастира у Епархији рашко-призренској 1909.
и 1913. године као црква у Дубову, а када је направљена, припадала је селу
Лукавици код Тутина (Рајовић Женарју; Шешум 2018: 354). Она је живописана
1647/48. године (Брковић Грујовић; Чеврљаковић Алексић 2015: 77), а осликали
су је грчки сликари са Свете Горе који су средином 17. века осликали више
цркава на Балкану (Lazar – Simić 1997: 265–269). На сцени Рођења Христовог
приказан је пастир који свира у дужи дувачки инструмент. Инструмент који
свира пастир припада породици пастирских музичких инструмената који се у
народној музичкој традицији ових крајева Србије назива кавал док га у источној
и југоисточној Србији често називају и цевара или цовара. По морфолошким
карактеристикама, дужини и присуству гласница које се налазе на крају
кавала, разликује се од шупељке. Дужина кавала се креће од 550 до 900 мм.
На горњој страни постоји седам отвора за прсте док се на доњој страни налази
отвор за палац. При крају инструмента, на доњој страни, налазе се четири
отвора – гласнице, који се не преклапају прстима, већ су увек слободни и дају