Page 93 - Zbornik 40

40/2017 АРХИЕПИСКОП САВА I – ДВОСТРУКИ ПРИЈАТЕЉ... 93

И он дочека Светог с великом нестрпљивошћу, јер беше слушао о њему чији
је син... али му и пријатељ падаше, јер кћи цара Теодора Ласкара би
дана за жену Радославу, сину Стефанову, а синовцу Светога Саве... Тога
ради, он га дочека с двогубом чашћу... Тако га је много време цар гостио
и поштовао... Цар извести патријарха о молби Светога и рече да другога не
удостоји да изађе на какво достојанство до њега самога који моли... И, када
је дошао нарочити божански празник, освети се Свети за архиепископа све
српске земље руком пречасног и свеосвећеног васељенског патријарха и
архиепископа Константинова града, новога Рима, Ђермана“. (Теодосије, 1997
стр. 131–133)
Свети Сава је био пријатељ и византијског – никејског цара Теодора
Ласкариса. Наиме, Теодор Ласкарис је био ожењен Аном, другом ћерком цара
Алексија III Анђела, тако да је он био пашеног великог жупана Стефана II
Немање (Првовенчаног), па је самим тим и владарска кућа Немањића била у
родбинској вези са Ласкарисима. Међутим, Теодосије објашњава да је Свети
Сава царев пријатељ и на основу женидбе краља Радослава, синовца Светог
Саве, неком ћерком цара Теодора Ласкариса. Чини се да је овај двоструки
родбински однос цара Теодора пресудно утицао на његову одлуку да одобри
и код васељенског патријарха издејствује архиепископат и аутокефалију за
српску цркву и Светог Саву.

*

„И тај сам краљ (Андрија II) дошавши у стан његов, поклонивши се
паде на његове ноге молећи га... А овај ваистину богољубац краљ (угарски)
постаде сличан Павлову уловљенику... и љубазним везама апостолске љубави
улови овога краља и савеза га... и приведе га истинитом пристаништу... И тако
се љубазно растаде велики краљ са преосвећеним...“. (Доментијан, 1938, стр.
141, 145–146)
„А ђаво... подиже на њих краља угарског ( Андрију II) завишћу због
краљевства, јер пређе међу њима није било краља... А благочастиви Стефан...
одмах дозва светога архиепископа... па га мољаше да пође на Угрина с
великашима који су од њега дошли... Кад је дошао краљу угарскоме, би с
великом чашћу примљен... Договори се са свима својим великашима да
његову молбу испуне, да имају мир и љубав с краљем српским и сви утврдише
реч, заједно с краљем дођоше Светом... Посла и од својих благородних да га
сваком почашћу допрате, док се и преко Саве реке не превезе...Говоре и о том
угарском краљу како је добро сачувао веру свога православља...“. (Теодосије,
1997, стр. 144–148)
Занимљиво је да се не помиње пријатељски родбински однос Немањића
са угарским краљем Андријом II имајући у виду да је византијски цар Исак II
Анђео, брат цара Алексија III, био ожењен угарском принцезом Маргаритом