Page 89 - Zbornik 40

40/2017 АРХИЕПИСКОП САВА I – ДВОСТРУКИ ПРИЈАТЕЉ... 89

године закључио уговор којим су потврђене све привилегије које је имала пре
пада Цариграда. Исте године је никејски патријарх Манојло, уз сагласност цара
Теодора, уздигао српску цркву на ранг аутокефалне архиепископије. Цар Теодор
I Ласкарис је умро 1222. године, а на престо је дошао други супруг његове ћерке
Ирине, Јован III Ватац. Претпоставља се да је Јован Ватац био унук Константина
Ватаца, војводе цара Манојла I Комнена а син војсковође Василија Ватаца и
неке рођаке царева Исака II и Алексија III Анђела. Рођен је око 1192. године,
а Ирином, ћерком цара Теодора Ласкариса, оженио се 1212. године. Њихов
једанестогодишњи син Теодор се 1234. године оженио Јеленом, ћерком бугарског
владара Јована II Асена, која је била још дете, чиме је утврђен савез Византије и
Бугарске. У сарадњи са Бугарима напао је Цариград 1235. године, али није успео
да га заузме. Године 1239. умрла му је супруга Ирина Ласкарис и цар се 1244.
године оженио Констанцом Аном, ћерком Фридриха II Хоенштауфена, римског
цара (1220–1250) и јерусалимског краља (1228–1243). Цар Јован Ватац је 1246.
године успео да без борбе заузме Солун а потом и Тракију, Македонију и област
око Кроје. Након тога је потчинио Епирску деспотовину и острва Лезбос, Хиос,
Самос, Икарију и Родос (1252). Умро је 1254. године. (Острогорски, 1993, стр.
401-418)

*

Растко, најмлађи син великог жупана Стефана Немање из његовог другог
брака са Аном Арпад Комнен, (Андрејић, 2010, стр. 62–65) рођен је у Расу 1169–
1175. године. У то време Немања је имао 57–62 године, а Ана 39–45. година.
Након пунолетства, Растко је на управу добио Хум и Захумље као удеону област
(1188–1190). Године 1191. велики жупан Стефан Немања је на Морави поражен
од стране византијског цара Исака II. Са својим тастом, угарским краљем
Белом II, цар Исак се састао на Сави и закључен је мир са Србима, а царева
синовица Евдокија, кћер протераног Алексија III, удата је за Немањиног сина
Стефана Немању II (Првовенчаног). Исте године Сава је избегао на Свету Гору
Атоску, у руски манастир Светог Пантелејмона, а потом у манастир Ватопед,
где је замонашен под именом Сава. Монах Сава путује у Солун и Цариград
1192. године. У Солуну је „од почетка“ боравио у манастиру Филокал, који је
и обновио. На цариградски престо се 1195. године вратио Алексије III, а то је
условило силазак са власти великог жупана Стефана Немање. После абдикације
и монашења, у манастир Ватопед код Саве долази и његов отац, сада као монах
Симеон (1196). Сава је у Цариграду 1197–1198. примљен код византијског
цара Алексија III, када је добио напуштени манастир у Милејима на Светој Гори.
Том приликом је Сава цариградском манастиру Свете Богородице Евергетиде –
Добротворке дао велики прилог. Са својим оцем монахом Симеоном 1199. године
завршава градњу манастира Хиландара, у којем исте године умире монах Симеон
као великосхимник. Сава борави у Солуну 1200–1203. године, где је проглашен