Page 40 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

40 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

томе нам може посведочити сама хроника као и детаљнија сазнања о животу и
каријери намесника Али-паше. Како се наводи у познатим биографијама, од
свих провинција у којима је службовао, највеће признање одавало му је босанско
становништво. Прво службовање у Босни посебно се истакло због великог успеха
у одбрани територије, али други пут 1741-1743. године послали су га у Босну да
умири побуну, па је због неуспеха повучен са функције. Међутим, становништво
је задовољство његовом управом исказивало слањем похвала султану. Омер-
ефендија у неколико наврата бележи податке који говоре о личности беглербега
као и о његовој способности успешне организације похода:

Али-паша, узвишени везир, био је искусна, виђена, веома успешна особа
без премца. Иако велики страх и забринутост народу никада не би показао,
ипак је недвосмислено био свестан опасности. Али ово опасно стање од
првог дана терало га је на размишљање о сукобу. Даноноћно узбуђених мисли
самом себи није дозвољавао да спава знајући да су народ и земља на граници
у великом болу (Novili 2016: 51).

Поштовање институције меџлиса (скупштине, савета) од стране везира
најбоље се види у опису састанка у Травнику који је организовао поводом
4
одговора централне власти о потреби да се одржи мир на западној граници.
Након што је изложио пристигли одговор на основу којег је босанској управи
заправо било забрањено да организује одбрану ејалета и самим тим ступање
у рат, беглербег је одлучио да се посаветује са свим ученим људима у ејалету
и да заједно дођу до решења. На сасатанку је пожелео добродошлицу свим
члановима савета и изложио све наведено у ферману, а потом их је обавезао
да они одлуче о томе шта је најбоље учинити:

„На основу свега наведеног, стварнога сваког питања, својом памећу
дођите до најбоље идеје и у складу са тим измерите шта је најбоље даље
учинити”. Након што је то изговорио, оставио их је да се посаветују, а он је
отишао на другу страну (Novili 2016: 53).

Одлуку је препустио свим ученим људима који су се сложили да се
„муслиманска земља” (Memalik-i Islamiyye) брани свим расположивим
снагама и да се притекне у помоћ сваком педљу нападнутом од стране
хабзбуршке војске.
Током трајања ратне опасности по османске тврђаве редовно је
заседао меџлис, с којим се беглербег саветовао и око одбране нападнутих
тврђава. Из сваке опседнуте тврђаве на адресу валије стизале су колективне
молбе (махзар) за помоћ. На основу махзара, меџлис је одлучивао о слању
помоћи као и о постављању главнокомандујућих одбрамбеној војсци. Тако

4 Престоница босанског беглербега од 1699. до 1851. године.