Page 38 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

38 Д. Л. Стојковић, Хроничар Омер-ефендија Новили (Боснави)...

1738 and 1739). Примерак који је објављен 1878. преведен је и на савремени
турски језик, а приредио га је Камил Су 1979. године под називом Историја
Босне у време Али-паше Хекимолуа (осм. Tarih-i Bosna der Zaman-ı Hekimoğlu
Ali Paşa). Фатма Сел Турхан приредила је примерак из Националне библиотеке
у Анкари 2016. године под називом Османско-хабзбуршки ратови 1736-1739
(Osmanlı-Habsburg Savaşları 1736-1739) (Bosnavi 1979: 3-10).
Према досадашњим радовима о хроникама, хронике можемо поделити на
литерарне и популарне. Основна разлика је у мотиву и степену образованости
аутора. Литерарне хронике обично пишу људи на одређеним државним
позицијама с циљем да опишу владавину султана или намесника одређене
провинције. Њихов настанак је најчешће мотивисан учешћем у догађајима који
су од пресудног значаја за државу. Хронике литерарног типа карактеристичне
су за XVIII век док су популарне хронике настајале током XVI и XVII века.
Популарне хронике су писане с циљем да забаве па су, иако су тематски везане за
владавине султана, обично обогаћене анегдотама које радове чине занимљивијим,
али и мање поузданим. Аутори популарних хроника користе једноставнији стил
писања и свакако су склони одређеном преувеличавању догађаја (Holt 1962:
3-7). Поред наведених, можемо рећи да постоје и оне хронике које говоре о
посебним догађајима или преломним догађајима у османској историји. Пример
такве хронике је рад Хусејина Туија (тур. Hüseyin Tuği), бившег јаничара и
народног песника из XVII века, који је описао свргавање с престола султана
Османа II 1622. године и улогу јаничара у том догађају. Сматра се да је наратив
изложен у усменој форми пре него што је записан (Piterberg 2003: 71-72). Поред
значаја који има за детаљан приказ смене на престолу, ова хроника представља
изванредан пример како процес записивања догађаја из прошлости може да
„измени прошлост”, а потом измени и само тумачење хронике као примарног
извора и тако доведе до погрешних закључака о прошлим догађајима. Хроника
је записана у три верзије и од прве до последње константно се мења ауторов
однос према догађају. Наиме, у првој верзији хронике окривљује целу војну
групацију за смену и смрт султана Османа II приказујући догађај као трагедију
и злочин. Међутим, у другој и трећој верзији окреће се похвали новог султана
Мустафе I. Такође, на самом крају покушава да уклони одговорност војске за
„османску трагедију” (Haile-i Osmaniye) и цео случај свргавања прикаже у
бољем светлу. Како Баки Тезђан закључује, измена хронике током седам месеци,
колико је прошло од настанка прве верзије до завршетка треће, говори нешто и о
аутору, односно друштвеном слоју којем припада. Наиме, он наводи да је овакав
ток писања хронике показатељ развоја политичке свести припадника јаничарске
ордије (Tezcan 2009: 41-62).
Хроника Омер-ефендије се убраја у литерарне хронике с обзиром да
је аутор био мотивисан својим службеним положајем и, вероватно, учешћем
у рату. Такође, хроника представља и газаватнаму, односно књижевну врсту
у којој се описују ратови муслимана против неверника. Постоје три врсте