Page 39 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 35-52 39

газаватнама: оне које дају опис војних похода султана (Selimname, Süleymanna-
me и сл.), затим оне које описују походе везира и других важних команданата
(Хајредин-паше Барбаросе, Фазил Ахмед-паше Копрулузаде) и описи освајања
одређеног места или тврђаве (Еrkan 1996: 439-440). Новилијеву хронику
можемо да сврстамо у ред газаватнама које за циљ имају да опишу војни поход
везира или других важних команданата с обзиром на важност која се придаје
беглербегу Али-паши , чије деловање представља окосницу целе хронике. О
3
3 Али-паша Хекимолу (тур. Hekimoğlu Ali Paşa) рођен је 1689. године у Истанбулу као
син дворског лекара Нух-ефендије Хеким-баше. Одрастао је на двору, што је свакако
значајно допринело његовој успешној каријери. Наводно је постао чак и султанов
зет оженивши се Хатиџом, сестром Ахмеда III, али када је већ била жена у годинама.
Каријеру је започео као силахдар (чувар оружја) док је први важан задатак обављао као
капиџибаша (заповедник дворске страже). Због успеха стекао је наклоност великог везира
Ибрахим-паше Дамада (1715-1730), који му је доделио титулу војводе Туркмена, а убрзо
је постао и беглербег Адане (1722). Када је почео рат са Персијом (1723), Али-паша је
био ослобођен ратовања због побуне коју је морао угушити у свом беглербеглуку. У рат
је ушао као намесник Алепа тек 1725. године. Као паша са два туга обављао је претходне
дужности, али због показане храбрости у борбама код Тебриза постао је паша са три туга
и намесник Анадолије. Побуне око освојеног Тебриза успешно је угушио, али самовоља
службеника које је он постављао умањиле су му славу тако да је премештен у провинцију
Зор (данашња Сирија). Успех који је постигао током гушења побуна одвео га је у Сивас,
где су се побунили туркменски одметници. Након угушене побуне премештен је у ејалет
Дијарбакир. Када је 1735. поново избио рат са Персијом, постављен је за управника
ејалета Ерзурум. Прославио се у освајању града Еревана који су Персијанци били заузели
раније и Тебриза који је пао без борбе. За свој успех награђен је од султана хилатом
(свечаним огртачем), златом и челенкама (перјаницама). Сви поменути успеси довели су
га на место великог везира 1732. године. Из нејасних разлога већ 1735. године смењен је
са тог положаја, највероватније због неуспешног новог рата са Персијанцима завршеног
још неповољнијим миром. Место великог везира заменио је намесништвом на Криту, где
се задржао врло кратко, а затим је премештен у ејалет Босну. Опасност која је задесила
Босну са хабзбуршке стране дала му је прилику да поново покаже своје ратничко умеће.
Успешан завршетак рата (1739) и мирно стање на западној граници одвели су га у Египат,
где је угушио побуну Мамелука. Године 1741. постављен је за намесника Анадолије, али
нови рат са Персијом који је био на помолу прокрчио му је пут до другог постављења на
место великог везира. Међутим, као и прошли пут, није се дуго задржао на овом положају.
Због неуспеха у рату са Персијом свргнут је и протеран на острво Лезбос. Године 1743.
враћен је у службу прво као намесник Крита, а крајем године као намесник Босне. Од
1745. био је намесник Алепа и Ерзурума, где је угушио побуну Курда. У Босну се враћа
1745. године ради гушења побуне која је избила у босанским градовима. Иако је хваљен
код султана, због немогућности да угуши побуну био је премештен за санџакбега Тирхале.
Године 1755. поново је постао велики везир, али овај пут само неколико дана. И овај мандат
окончао је преласком у тамницу ˗ прво у тврђаву Девичанска кула (Истанбул), а потом на
Кипар. Последње намесништво служио је у Анадолији, где је и умро 1758. године (М.
Süreyya; О. Çolak; V. Biščević; А. Handžić; M. Aktepe).