Page 181 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 169-184 181

Осим Хиландара и Мораче, инструменти типа зурли приказани су у Дечанима
(1335), Лескоецу код Охрида (1461–1462), манастиру Зрзе (1536), Бањанима (1549),
Никољцу код Бијелог Поља (XVII век), Пустињи код Ваљева (1622), а приказани
су и на сцени Свети Георгије на коњу на икони из Радијевића (1644–1654) код Нове
Вароши (Pejović 2005: 121). Зурле се обично свирају у пару, уз пратњу великог
бубња – гоча или више њих. Чешки музиколог Лудвиг Куба каже да је, кад је први
пут чуо зурлаџијску музику уз најјаче ударање гочева – тапана у Македонији,
приметио да је врло могуће да се таква музика свирала и у време Старог завета.
Неки називи инструмената попут гајди, разних свирала итд. у бугарским изворима
се могу пратити још од времена Трачана, а у бугарским народним песмама можемо
срести и зурле. У „Српској Александриди“ приказана је Александрова гозба, а
у бугарском препису „Александриде” говори се о весељу у шатору Александра
Великог, где се помињу зурле. Зурлаџијски репертоар углавном се односи на
пратњу игара, али и читавих обичаја, свадбених и русалијских код православних
где се, уз пратњу гоча, зурле појављују као незаобилазан инструмент. У Рачи на
Сави 1658. године народ се веселио уз гајде, гочеве – тапане и зурле (Pejović 2005:
21, 199). Подаци о употреби овог инструмента у Сувом Долу су веома оскудни,
а живи свирачи скоро да не постоје. У Сувом Долу и у појединим селима Горње
Пештери постојале су две варијанте зурли, а разлика је била у броју отвора. Прва
варијанта је имала пет отвора за прсте, док је друга варијанта имала седам отвора
са предње стране и отвор за палац са задње стране. На месту где се зурла шири
постојале су рупе гласнице. Зурле се у Сувом Долу нису свирале појединачно, већ у
пару тако што један свирач константно држи тон док други свирач изводи мелодију.
Овакво свирање у пару обично је било праћено свирањем на гочу. На основу
19
казивања савременика свадби Косте и Данила Поповића 1893. године видимо да
су приликом довођења њихових невеста сватове пратиле зурле и гочеви. 20
Представе музичких инструмената на фрескама српских манастира у
Србији и Македонији су драгоцен извор за проучавање народне музичке традиције
кроз средњи век и касније периоде. Као један од извора, српско црквено сликарство
даје нам драгоцене податке о постојању многих народних музичких инструмената
још током периода Немањића, али и током каснијег османског периода. Свака
територијална област и њено становништво имају своје културолошке обрасце по
којима се препознају и који имају своје специфичности унутар тих културолошких
граница. Ти обрасци често у другим културама имају своје пандане који се развијају
независно репрезентујући другачије културолошке форме и посебности. Током
историје често долази и до прожимања култура с тим што је то културолошко
прожимање увек у већој или мањој мери двосмеран феномен који ни у ком случају
не поништава особености друге културе, али оставља траг на њој.

19 Казивање Комнена Поповића из Сувог Дола, забележено у Сувом Долу 10.
августа 2007. године у току теренског рада аутора.
20 Казивање Комнена и Миломира Поповића из Сувог Дола (на основу казивања
њихове бабе Росе, Костине супруге), забележено у Сувом Долу 10. августа 2007.
године у току теренског рада аутора.