Page 180 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

180 Д. Поповић, Континуитет народних музичких инструмената Сувог Дола...

искошен, а свирачи су окренути један према другоме како би били тонски
усаглашени (Павловић 2012: 208).
Сликарство Ренесансе Палеолога видимо и на фреско-сликарству
манастира Хиландара, где су сачувани фрагменти живописа из око 1303.
године. На северном зиду, у горњој зони наоса, сачувана је сцена Ругања
Христу. На тој сцени приказан је свирач који свира шалмај (Pejović 2005:
26–27, 121). Шалмај на сцени Ругања Христу у Хиландару је кратак и мањих
је димензија. На дувачком инструменту из Хиландара се, осим левкастог
18
проширења, не могу прецизније уочити остали детаљи, али сам облик указује
да се несумњиво ради о народној варијанти зурле. Такође је интересантна
сцена Свадба у Кани из манастира Мораче (1577–1578) на којој се виде два
свирача који свирају зурле и бубањ. На овој сцени зурле су веома реално
приказане, почев од облика до држања инструмента. Држање шалмаја –
зурлe на сцени Ругања Христу у Хиландару и сцени Свадба у Кани у Морачи
најближе је народним инструментима ове породице (Pejović 2005: 121).

Сцена Свадба у Кани, Морача 1577–1578 (лево),
цртеж Коменена Поповића зурли из Сувог Дола (у средини),
детаљ са сцене Ругање Христу, Хиландар – католикон (14. век).
18 Шалмај је дрвени дувачки инструмент са двоструким језичком у народној музичкој
традицији Србије познат као зурла. Карактерише га јак и продоран звук па се углавном
користи на отвореном простору. Сматра се претечом обое, а свиран је у Европи током
средњег века и кроз период ренесансе. Народна варијанта – зурла свира се у Србији,
Бугарској, Македонији, Албанији, Грчкој, Турској и осталим земљама Истока.