Page 68 - Zbornik 39

68 Живојин Р. Андрејић 39/2016

царске титуле. Он се безусловно предавао цару знајући да ће му бити опроштено
и да ће и даље задржати власт над Србијом (Вучетић, 2013, стр. 499).
Евстатије Солунски описује Немању као вазала који учествује у
тријумфалној поворци цара Манојла у Цариграду (1172), а потом и као
уваженог госта у Великој царској палати, где разгледа живопис чији су делови
посвећени борбама против њега. Треба приметити и врло важну чињеницу да
је Немања на царском двору означен као „истински јемац и сведок“:
„Овде не бих желео да прећутим ни о Немањи који ми је и другом
приликом, иако невидљив, измамио сјајне речи, а пре кратког времена и очи
моје задивио овај човек, којем није стас онај, који природа људима додељује,
него узрастом веома висок и изгледом наочит. Пре тога он је окушавајући се
у мужевности и навикавши се да диже устанке, хитро загазио у рат, али је
ускоро, нешто страхом а још више ранама, преваспитан на добро, па сад и
сам учествује у тријумфу. И он, који пре беше одбегли роб и сакривши се од
господара, сада би радије одабрао свако зло него се лишио његова погледа. И
доиста, он сада ужурбано тражи да види цара, као неко који из мрака бежи на
сунце и благонаклоно је примљен, и задобија милост господара свога, и он,
којему пре тога не беше дозвољено да безбедно гази ни по сопственој земљи,
сада стиже до цара градова (Цариграда), сав радостан што се налази пред
жељеним царевим погледом, и о његовој ропској покорности не пружа јемство
неко из породице, него је он сам ту присутан као истински јемац и сведок. Он
ту посматра и она уметничка дела, која приказују твоје ратне победе, које
су руке сликара на спомен израдиле, поред осталих и оне које се односе на
њега самога: једном како диже свој народ на устанак, други пут (како диже)
пешадију и коњицу, на другом опет месту како се заобилазним путем хвата
мача, у више наврата како отворено прикупља војску и поставља у заседу и
како је на крају био побеђен и бежањем поље прекрио и како је (то бекство)
било тегобно и како је после свега покорен. Посматрајући те слике, он све
одобрава и прихвата што је у појединим призорима на слици представљено.
Сликару он замера једино што га не назива робом у свим призорима сликом
представљених победа и што није уз име Немања свуда дописао и реч роб“.
(Византијски извори IV, 1971/2007, стр. 218–220)
Не треба испустити из вида да је Немања као вазал морао да даје и своје
трупе. Одред српских ратника, не каже се ко му је био на челу, учествује у
бици код Мирокефалона у Малој Азији против Турака Селџука 1176. године
(Коматина, 2016, стр. 159). Одред се царској војсци прикључио у Цариграду,
али је мала вероватноћа да је на челу овог одреда био Стефан Немања или пак
његов најстарији син Вукан.
Из византијских извора сазнајемо како и када је дошло до женидбе
Стефана Немање II Евдокијом, али и о њиховом разводу. Дознајемо и врло
важну чињеницу да се велики жупан Стефан Немања пријатељио, у ствари,
са царем Исаком II јер је Алексије III био у прогонству. Никита Хонијат каже: