Page 67 - Zbornik 39

39/2016 ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕФАН НЕМАЊА.. 67

откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем
око врата, са мачем о руци, предајући се цару да поступи с њим како жели.
Потресен овим, цар му опрости кривицу. Завршивши то с успехом, цар
напусти српску земљу имајући у својој пратњи и архижупана (Немању).“
(Исто, стр. 102-10)
Овакав начин понижења и изражавања покорности, а потом задобијања
помиловања, постао је уобичајен у време цара Манојла I Комнена. Велики
жупан Урош II је после пораза у бици на Тари (1150) дошао пред цара Манојла.
Кинам даље тврди: „...држећи се смерно и понизно. Примивши молитеља,
цар му опрости кривицу. А овај се мало придиже са земље, где је ничице се
бацивши пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчио оно што је било
уговорено...“ (Византијски извори IV, 1971/2007, стр. 181) После победе над
Угарима и Србима (1150–1151), цар „слави велики тријумф у Цариграду“.
Теодор Продром сведочи да је велики жупан Деса 1155. године похитао цару
Манојлу и „ приступи и пред ноге ти се баци и издржати није могао јер се
престравио и дрхташе пред сенком... затим он постаје богородник, понизно
моли, ропски пуже, прибежиште тражи, те, иако нерадо, сагиба укрућени
врат и повија укочену шију, унизује своју гордост... И тако Деса, унапред себе
сам везавши страхом од твоје силе, узмакну оковима ропства.“ (Византијски
извори IV, 1971/2007, стр. 181) Потчињавање цару Манојлу је на овај начин
1159. године извршио и Рене од Шатијона, кнез Антиохије. Кинам каже да
је кнез Рене у пратњи групе монаха приступио царевом шатору – гологлав,
голорук до лактова, босоног, са конопцем око врата, са мачем у руци; а када је
иступио пред њега, пао је на колена плачући са испруженим рукама (Вучетић,
2013, стр. 495). Када су угарски браниоци Земуна 1165. године затражили да
се предају цару Манојлу, он је одговорио да на то „неће пристати пре него
што Григорије и остали њихови жупани њему не приступе са конопцем око
врата, босоноги и гологлави“, а када је Земун освојен, „Григорије и хунски
(угарски) заповедници заједно с њим, на речени начин, срамотно, јадно
обучени и плачући приступише цару... поштеди им живот и посла их одмах
у тамницу.“ (Атлагић, Милутиновић, 2002, стр. 127) Последњи пример
потчињавања Манојлу одиграо се 1180. године. Наиме, после окончања
дуготрајних сукоба, царев брат од стрица, будући цар Андроник I Комнен
(1183–1185), када је добио јемство да неће бити кажњен, изашао je пред
брата цара са гвозденим ланцем око врата, бацио се на под, почео плакати и
молио за опрост тражећи да неко од присутних ухвати ланац и да га одвуче
пред престо (Вучетић, 2013, стр. 498–499).
Војним походом Манојла Комнена и потчињавањем Стефана Немање
није се хтело, или није могло, извршити лишавање престола великог српског
жупана него само враћање под врховну власт Византије. Заправо, Немања је
већ раније био одређен за владара Срба на основу милости, орођавања и доделе