Page 180 - Zbornik 39

180 Љиљана Гавриловић 39/2016

се набавком предмета бавили искључиво музејски радници финансирани
од стране Министарства културе по тада важећем закону о заштити
културног наслеђа, а истраживања која су музеји организовали најчешће
су финансирале локалне заједице, што је и у овом случају омогућавало
раздвајање делатности чак и када су их обављали исти људи, на истом
терену. Истовремено, највећи број пројектних теренских истраживања
био је организован у оквиру Одељења за етнологију (касније етнологију
и антропологију) или Етнографског института и финансиран од стране
Министарства за науку – то је, дакле, била (а и сада је) делатност која ни
по ком основу није потпадала под заштиту културног наслеђа и није била
посебно (законски) регулисана.
Захваљујући недостатку архивирања теренске грађе, резултати
дугогодишњих теренских истраживања су нам данас само делимично познати,
а грађа која је током њих прикупљена је само делимично искоришћена
и потом неповратно изгубљена. Несумњиво је да би различити ауторски
(методолошки, али не само они) приступи истим подацима створили
претпоставку за дисциплинарни квалитет који овако никада неће моћи да
буде остварен (различита читања/виђења истог скупа података, различите
врсте критике грађе итд.), као што би и делови грађе које њени сакупљачи
нису могли да искористе у својим текстовима извесно могли да буду значајни
за друге ауторе, у само време истраживања, или у било ком наредном времену
(онако као што се зборници грађе објављивани током 19. века, као што је нпр.
Зборник садашњих правних обичаја у јужних Словена. Грађа у одговорима
из различних крајева словнескога југа, из 1874. године, Валтазара Богишића,
користе до данас).
Посебан проблем је, током читавог овог периода, био потпуни
недостатак јавне доступности целокупног материјала прикупљеног током
истраживања (не само неискоришћених података, него и оних који јесу
употребљени), али не у обликупрерађених/интерпретираних података који
се налазе у објављеним радовима, него управо у облику сирових исказа,
који носе печат локалних средина, и који би, осим као материјал за даље
етнографске/антрополошке студије, могли да буду коришћени и у студијама
историје (нарочито приватног живота), језика, као и у другим хуманистичким
дисциплинама. Додатни аргумент за доступност те грађе је чињеница да
су сва етнографска истраживања у Србији била (и сада су) финансирана из
буџета, дакле, средствима прикупљеним из пореза који плаћају сви грађана,
па би тако, у идеалном моделу, и грађа морала бити доступна свима који су
учествовали у финансирању њеног настанка. Иако та врста доступности није
била могућа у време када су теренска истраживања започињала, данас би се
она постигла релативно једноставно, да је у међувремену постојао било какав
облик њеног архивирања.