Page 178 - Zbornik 39

178 Љиљана Гавриловић 39/2016

– у Етнографском музеју у Београду – јесу копије попуњених упитница
за Етнолошки атлас Југославије (грађа прикупљана током шездесетих и
седамдесетих година 20. века; оригиналне упитнице се налазе у Загребу, јер
је тамо био и до гашења остао Центар за Етнолошки атлас Југославије –
cf. Đaković 2006: 68). Међутим, та грађа се до данас чува у Етнографском
музеју у свом изворном папирном облику, спакована у картотечке ормане, те
је, заправо, и даље потпуно неискоришћена, а у исто време и неискористива
– свака претрага кроз њу подразумева улагање времена и труда, које је
несразмерно резултатима који се могу очекивати.
Поставља се питање који су кључни разлози за готово потпуни
недостатак архивиране грађе прикупљене током истраживања. То је
првенствено било питање „ауторства“ над грађом, али и питање смислености
чувања грађе после објављивања радова са теренских истраживања, јер је
постојала претпоставка да је током писања радова као резултата истраживања,
заправо, искоришћен целокупан прикупљени материјал. Поред тога, постојао
је и потпуни недостатак законске регулативе која би прописала обликовање,
депоновање и чување грађе ове врсте.
Оба „кључна“ питања постављана поводом грађе су, наравно, била
прилично бесмислена – теренска истраживања су обављана захваљујући
финансирању из јавних средстава, без обзира на то да ли је финансијер
била држава или су то биле локалне заједнице (најчешће општине), те је
„власник“ грађе заправо био финансијер, а не појединачни истраживачи
који су је прикупљали. Финансијери су, по правилу, (нарочито ако су то биле
локалне заједнице) инсистирали на објављивању резултата истраживања,
која су била конципирана као представљање њиховог „старог“, „лепог“,
„политички подобног“ или неког другог жељеног лица широј јавности и
ни најмање их није интересовала „сирова“ грађа, њено депоновање и/или
чување. Захваљујући томе, код институција и истраживача који су спроводили
истраживања није постојао интерес нити потреба да на било који начин
конципирају формирање архива и депоновање грађе, без обзира на њену
евентуалну даљу/каснију искористивост. Истовремено, уобичајено омиљено
тумачење да је истраживач „власник“ грађе коју је прикупио на терену
1
резултирало је чињеницом да је свако своју грађу чувао у својим теренским
белешкама, којима се, после пензионисања или смрти истраживача, по
правилу губио сваки траг.

1 Приступ сличан третирању предмета из музејских збирки: сваки кустос је предмете из
збирке за коју је био задужен третирао као „своје“. Дакле, веровало се да само он има право
да их обрађује, излаже, користи... Иако је овакав приступ делимично промењен, у пракси се
он врло често, нарочито у комплексним музејима (археологија, етнологија, историја, историја
уметности) – што је, заправо,,највећи број музеја у Србији – задржао до данас.