Page 179 - Zbornik 39

39/2016 ГРАЂА СА ЕТНОГРАФСКИХ ТЕРЕНСКИХ .. 179

Иако су резултати истраживања релативно доследно објављивани, у
2
те резултате, наравно, никада нису били уграђени сви прикупљени подаци.
Без обзира на то да ли су коришћени потпуно усмерени интервјуи, који су,
по правилу, изузетно ретко били примењивани, или истоветан методолошки
приступ, што већ од осамдесетих година 20. века у српској етнологији није
био случај (Ковачевић 2005) – поред одговора на тему којом се конкретни
истраживач бавио у оквиру конкретног пројекта, током сваког истраживања је
прикупљен и изузетно велики број информација које, из различитих разлога,
нису биле искористиве (за самог истраживача, читав тим, или коначну
публикацију) у писању рада као резултата истраживања: нису одговарале
теми, нису биле политички подобне/коректне (Гавриловић 2009: 135-137),
нису се уклапале у жељене/очекиване резултате итд. Тако је велики део грађе
остајао неискоришћен или је био недовољно искоришћен, а како није био
архивиран, његово касније коришћење је заувек онемогућено.
С друге стране, држава никада није препознавала грађу са
3
етнографских истраживања као део скупа информација о културном наслеђу,
па ни на који начин није регулисала њено чување, док је, истовремено,
врло прецизно дефинисала извештаје са нпр. археолошких истраживања.
4
То је, несумњиво, повезано са чињеницом да се као резултат археолошких
истраживања (претпостављено) увек појављују предмети, који се касније
депонују и чувају у музејима, док етнографска истраживања у највећем
броју случајева нису материјализована, а чак и када јесу (тичу се елемената
материјалне културе или других различитих врста материјализације
наслеђа: предмети који су повезани или се из њих могу читати различити
аспекти ритуала, социјалне структуре, концепата света/космоса, естетике
итд.), сама истраживања, бар што се документирања тиче, ни на који
начин нису била повезана са набавком предмета за музејске збирке, јер
5
су се истраживања и набавка предмета схватали као различити и потпуно
раздвојени послови. Томе је, несумњиво, доприносила и чињеница да су

2 Часописи: Гласник Етнографског музеја, Гласник Етнографског института САНУ,
Етнолошки преглед као гласило Етнолошког друштва Југославије, касније и Етнолошке
свеске, гласило Етнолошког друштва Србије и Етноантрополошки проблеми, Одељења за
етнологију Филозофског факултета у Београду. Поред њих, излазио је и низ сродних часописа
и велики број монографија или зборника радова посвећених резултатима истраживања.
3 Ни Југославија, а после њеног распада ни Србија.
4 У Закону о заштити културних добара Србије из 1994. године (који је на снази и данас, јер
нови закон још није донет), као и у свим претходним законима који су регулисали заштиту
културног наслеђа.
5 Чак и када су истраживања и набавка предмета за музејске збирке били повезани, на грађу
је примењиван концепт „ауторства“, док су предмети били инвентарисани у оквиру музејске
документације, која је, по правилу, била ограничена само на материјалне аспекте предмета, уз
врло лапидарно наведену функцију (Гавриловић 2007: 131–146).