Page 74 - Novopazarski Zbornik 36

76 Исидора Станковић, Милена Гњатовић НЗ 36/2013

„[...] Ваља закорачити на београдске улице и научити понешто од
њих. Само, као што се у кафану не иде без предзнања, тако се ни на сокак не
излази без маште. И топлих ципела.
Они који су се опскрбили немирним духом и храбро крочили на
градски плочник, на углу улица Краља Петра и Кнеза Михаила у касне ве-
чери могу да чују звуке гитаре. И тиху молитву на неком чудном језику, и
цењкање трговаца, и црквена звона у одјеку, и обућарски чекић, и звецкање
кафеџијских филџана, и шуштање скупоцених господских ‘аљина, и сиро-
тињске кудеље. Што човек више слуша, све више тога чује.
А важно је прво чути те гитаре. Ко то уме, све му је друго лако. Ту-
жне неке ноте сунце им њихово, допиру са Дорћола и Јалије, дунавске обале,
право из јеврејског краја. Сефардске жене певају на шпанском и ладину, у
летња предвечерја, у мирисним баштама и уским сокацима. Та се песма раз-
леже Дубровачком и стиже до велике раскрснице по којој је Дорт-јол („чети-
ри пута, четири ћошка“) и добио име. Бојажљиво сече Душанову и меша се
са веселом халабуком из оближњих гостионица, а затим храбро наставља уз
Зерек, данас назван Горњи Дорћол, улицом Краља Петра.
Умувала се сефардска песма међу занатлијске дућане и већ је једва
можемо разазнати. Јер ту, одмах иза угла, из Господар Јевремове, придружу-
ју јој се и звуци из Бајракли-џамије. Ниски неки, оријентални полу-тонови,
стари бар колико и сама зграда, из оног времена XVI, XVII века када је Бео-
град имао преко 250 џамија. При врху стрме калдрме чују се већ и вешти а
добродушни цинцарски трговци. Да се разумемо, код њих може баш повољ-
но да се пазари, ко уме да преговара.
Са друге падине Краља Петра, са савске обале, из српског краја, при-
стижу звуци православног појања, звуци весеља у кафани која остаде без
прикладног имена, рзање и трупкање прегнутих коња који испред ње немир-
но чекају, тишина вина које зри у подрумима Карађорђеве улице и граја деце
која се већ три века разлеже двориштем најстарије београдске школе.
Шор Краља Петра спаја две реке, три вере, четири комшилука и ко
зна колико народа. И баш ту, на његовој највишој тачки, на углу са Кнеза
Михаила, где се мелодије векова нераскукуљиво упетљавају, ту где и ми сто-
јимо од почетка ове приче, постављено је прво сијалично место у Београду,
након што је 1890. године усвојена Одлука о електрификацији јавног светла.
Баш на том месту, прва београдска сијалица! Да нам већ једном сине,
док пијемо кафу у „Трибеки“. Да нам постане јасно као дан да иста песма
може да се свира на неколико различитих штимунга и пева на неколико јези-
ка, а да увек подједнако гађа, да кафану чине тамбуре а не свађа, да град чини
дух а не владар, да човека чини људскост а не сорта капе коју носи, и да све
то можемо онако шмекерски и уз мало маште научити и на једном обичном
београдском ћошку [...]“ (Mitin: 2011).