Page 72 - Novopazarski Zbornik 36

74 Исидора Станковић, Милена Гњатовић НЗ 36/2013

клерикалне, републиканске и револуционарне, националистичке и ратнич-
ке, укратко приручник француске историје (Milo 1986: 283–315). Београдске
улице су већ током 16. века добијале имена најчешће по занатима који су се
у њима неговали. Из времена краткотрајне аустријске владавине остало је
само неколико имена (Рибарска, Ердељска и сл.), док је из времена осман-
ске владавине доста улица носило имена турских институција (Дервишева,
Муфтијина, Спахијска...), или народности које овде живе — Грчка, Јеврејска,
Цариградска... (Стојановић 2009: 77).
Прво званично организовано именовање београдских улица веза-
но је за 1848. годину. Министар унутрашњих послова Илија Гарашанин је
тада примио предлог посебно формиране комисије да 30 централних улица
добију нова имена. Из списка имена види се да процес монополизације и
национализације сећања у Србији тада још није био започео јер су улице
добиле имена или по занатима (Сарафова, Кујунџијска) или по значајним
зградама (Старошколска, Стамболкапијска) или по облику (Крива, Тесна).
Занимљиво је да су једине две историјске личности које су на овај начин
памћене били Доситеј Обрадовић и Карађорђе — с тим што је други, услед
политичке цензуре, изгубио ову привилегију. Комисија за ново именова-
ње улица састављена је од угледних политичара и интелектуалаца: Андре
Николића, Јована Бошковића, Косте Главинића и историчара Панте Срећ-
ковића. Држава је оваквом комисијом за именовање улица показала да ра-
зуме значај тог питања, те преузела иницијативу у креирању националног
памћења. Улице су 1895. године добиле имена по различитим балканским
топонимима. У некаквој виртуелној мапи коју бисмо замислили, видели би-
смо да су имена београдских улица означавала границе историјске, средње-
вековне или пак будуће српске државе. Национални програм је тако добио
своју непосредну рекламу, а у свест грађана престонице постепено су ула-
зила далека имена места и крајева које нису познавали, али који су и преко
имена улица постајали „наши“. Чињеница да је далеко мањи број улица
добио имена националних хероја из ближе и даље прошлости показује да је
ментално мапирање територија било приоритет. Најзападнији крајеви који
се могу наћи у именима улица су Крајина, Далмација, Дубровник, затим ју-
гозападно Бока, Дурмитор, Ловћен, Македонија, Вардар, Вишеград, Мостар
(Стојановић 2009: 76–82). Тако је и данашња Улица Краља Петра носила
име по Дубровнику.
Године 1903. поводом крунисања краља Петра I Карађорђевића, до
тада Дубровачка, улица мења име, а краљ се са својом свитом и народом
спушта низ ову улицу како би стигао до Саборне цркве. У наредном имену:
Улица 7. јула могла се увидети и комунистичка идеологија, да би данас ова
улица ипак поново носила назив Краља Петра.
Најзад, иако носи једно од старих имена, поставља се питање да ли
је у овој улици горе поменута тоталност наслеђа видљива, или се тренутна