Page 78 - Novopazarski Zbornik 36

80 Владимир Божиновић НЗ 36/2013

њем и добрим делима, угрожена је и њихова „егзистенција“ након смрти. Они
постају попут неразумљивог гласа — изгубљени између „обала реке која се
разлила“. Стога се у највећа доброчинства убраја установљење вакуфа „чије
се трајање не прекида, чија количина (број) нема краја, чије је виме стално
набрекло и од кога се плод убире сваког дана“. Дакле, у исламској култури се
2
концепт баштине уско везује за подизање задужбина, при чему је њихов оп-
станак кључни аргумент у борби индивидуе и друштва против заборављања.

Утопија огледала

Кључна реч свакако је „опстанак“. Људска борба за исти манифестовала
се ауторефлексијом свога бића на материјалне творевине које га окружују.
Угрожавањем постојања тих творевина, јавља се бојазан и за сам људски
живот, посебно по идентитет појединца или друштва. Због тога је Шастел
писао да највише бринемо о наслеђу тек онда када је оно угрожено. Не тако
3
давно били смо сведоци безумног уништавања колективног наслеђа на про-
стору бивше Југославије. Рушене су цркве и џамије јер су конципиране као
непожељни садржај одређене територије и њеног идентитета. Тако је неста-
ла и Алаџа џамија у Фочи (или Србињу) у којој је свој потпис оставио чуве-
ни Евлија Челебија.
Нажалост, damnatio memoriae као процес којим се плански брише
памћење на одређену особу, друштво или период кроз девастацију баштине
честа је појава у историји људске цивилизације. Размотримо ипак сам узрок
овог „симптома“ политизације наслеђа који је Мишел Фуко назвао утопи-
јом огледала. „Огледало је, на концу, исто тако утопија, будући да је ме-
4
сто без места. У огледалу видим себе тамо где нисам, у једном нестварном
простору који се виртуелно отвара иза површине, ја сам тамо, тамо где ме
нема, као каква сенка која даје мени самом моју властиту видљивост, која
ми допушта да се гледам тамо где сам одсутан: утопија огледала“. Дакле, у
5
смислу конструкције идентитета под утопијом огледала Фуко сматра људску
тенденцију да се често видимо тамо где нисмо, односно да у циљу изград-
ње субјективног одраза-идентитета друштва долази до селекције меморије
и истицања садржаја који је у том тренутку идеолошки погодан. Јер према
његовим речима утопије су „само друштво доведено до савршенства, или
пак наличје тог друштва, тек, у сваком случају, утопије су простори који су у
својој суштини нестварни“. Као њихову супротност или објективни иденти-
6

2 Наведено дело, 109.
3 Andre Chastel, „Pojam baštine“, Pogledi 3–4, vol. 18 (Split: 1988), 709–723.
4 Mišel Fuko, 1926–1984–2004 hrestomatija, Pavle Milenković, Dušan Marinković (prir.),
(Novi Sad: 2005), 32.
5 Наведено дело.
6 Наведено дело, 31.