Page 71 - Novopazarski Zbornik 36

НЗ 36/2013 СУСРЕТ КУЛТУРА У УЛИЦИ КРАЉА ПЕТРА У БЕОГРАДУ 73

Светозара Стаменковића која је грађена према пројекту Андре Стеванови-
ћа и Николе Несторовића. Зграда је подигнута 1907. са приземљем и два
спрата, по типу грађевина са унутрашњим двориштем. Иако има класичних
елемената у компоновању фасада као што су симетрија и примена ризалита,
ова грађевина је у великој мери приближена сецесијском решењу и уједно
се и највише удаљила од академског. Нов и неуобичајен материјал за покри-
вање великог дела фасаде овде примењенe су зелене плочице. Наглашена
вертикалност која је избацила до тад уобичајени кровни венац и богато при-
мењена декорација из времена сецесије, флорални мотиви, женске главе са
стилизованим тракама и геометријски облици у плиткој пластици — сви до-
приносе осећању великог утицаја модерности из Западне Европе (Кадијевић
2005: 336).
Данас се ови споменици почетака модернизације Београда, уз многе
друге репрезентативне грађевине тог доба, још увек протежу Улицом Краља
Петра иако су многи променили своју првенствену намену и одговорили на
савремене потребе, они и даље представљају изузетно важне слојеве наслеђа
и сегменте панораме како Улице Краља Петра, тако и целог Београда.

Слојеви наслеђа који говоре
о различитим владајућим идеологијама

Поред свих поменутих грађевина које су несумњиво физички сведоци
различитих култура и периода у којима су се низали слојеви наслеђа Улице
Краља Петра, на основу само једне табле која ниже све називе ове улице кроз
време, можемо говорити о различитим идеолошким оквирима у којима ста-
новници у датом тренутку обитавају. Тако је ова улица носила називе попут
Дубровачка, 27. јула, док данас носи име по краљу Петру I Карађорђевићу.
Дакле, имена улица, уз друга места сећања и споменике културе, по-
пут већ помињаних грађевина, чине део великог симболичког апарата којим
се једна држава, једно друштво представља. Именовање улица је начин да се
памти, али и начин да се формирају и прикажу вредности једног друштва.
Од тренутка када је тај посао прешао у руке државе и њених комисија, име-
на улица више нису имала локални карактер, или нису више била производ
приватних иницијатива као што је то био случај у средњем веку, када су им
становници сами давали имена по нечему што је њихову улицу обележавало.
Од тренутка када је именовање преузела држава — у Западној Европи од 17.
века — почиње процес монополизације сећања и национализације памћења,
а тај јавни простор постаје простор политичке манипулације. Француски ре-
волуционари били су први који су разумели моћ монополизације сећања у
тој сфери, то јест схватили да се глорификација садашњости нужно заснива
на слављењу прошлости. Они су схватили да је прошлост предворје нацио-
налне легитимације. Тако су улице Париза током 19. века биле краљевске и