Page 65 - Novopazarski Zbornik 36

НЗ 36/2013 СУСРЕТ КУЛТУРА У УЛИЦИ КРАЉА ПЕТРА У БЕОГРАДУ 67

ђутим, нису сви слојеви увек препознати и наглашени, те је наша улога као
научника, и баштиника, да понудимо једну тоталну информацију о прошло-
сти која као део ове улице постоји, а она се односи на проблематизацију су-
срета различитих култура и стварања једног заједничког, целовитог наслеђа,
а не коришћењу само неких његових делова. Стога ћемо, на физичком про-
стору данашње Улице Краља Петра и свим споменицима који су још увек
опстали, кроз овај рад говорити о свим оним слојевима наслеђа који се могу
ишчитати из постојећег изгледа улице.
Интерпретације сусрета култура у науци

Када говоримо о сусрету култура, не можемо да не говоримо о су-
срету са другостима, тенденцијама које постоје од тренутка када Европа у
Новом веку почиње да се отвара ка другим културама и цивилизацијама, али
углавном са хегемонистичким и колонизаторским претензијама (Žunić 2010:
336). Те друге културе су увек доживљаване као примитивне и варварске,
оне које треба спасити (Fabijeti i dr. 2002: 54). Због тога се може рећи да не
можемо говорити о сусрету култура, а да немамо у виду постколонијалне
студије и њихов дискурс односа колонија и центара моћи. Међутим, не тре-
1
ба заборавити ни идеје еволуционистичких антрополога (Fabijeti i dr. 2002:
54–55) и тенденције ка заједничкој култури за читаво човечанство, и евро-
поцентричности, као начина акултурације примитивних култура у једину
„праву“ културу, ону европску (Žunić 2010: 336–337). Међутим, у контексту
сагледавања Улице Краља Петра, нама није циљ да укажемо како је „неки
други“ мање вредан, већ да је управо сваки слој њеног наслеђа подједнако
вредан и чини једно наслеђе, заједнички, један идентитет који ми као Бео-
грађани, Дорћолци, становници Србије или целокупног Балкана поседујемо.
Треба имати у виду да у самом корену сагледавања појма „културе“,
према теоријама културне антролопологије, јесте однос према другачији-
ма који подстиче питање „шта наша култура обухвата, а шта не“. Дакле, у
питању је вид „сазнања о различитом“ те онда и успостављање стереотипа
особености и примећивање „другог“. То не треба да чуди зато што у сваком
друштву постоји представа о томе шта целокупно човечанство обухвата, што
се сматра једном од склоности људског духа, те шта би требало да обухвата,
а самим тим и шта човечанство не обухвата — управо ту лежи корен идеје о
„различитости“ — и наших тенденција да све посматрамо системима вред-
новања друштва или културе којој ми припадамо (Fabijeti i dr. 2002: 11–25).

1 У контексту Балкана, битно је истаћи да када у овом раду користимо постколонијални
дискурс то није у вези са интерпретирањем Османског царства, које представља историј-
ску чињеницу сусретања балканских народа „са неким другима“, као колонијалног цар-
ства, већ је то део научног дискурса сагледавања других који се може у овом контексту
искористити (Todorova 2001: 15–17).