Page 207 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 203-215 207

у роману Нечиста крв. Обичај да се младићи жене девојкама старијима од
себе везује се за сеоске услове живота. У варошима је било обратно: девојке
су биле млађе од младожења, често од непуних петнаест година. Друга
појединост карактеристична за живот младих на селу била су села и прела.
То су била окупљања свих који су завршили послове до јесени и увече
имају слободног времена. Организовала би се у истом или суседном селу, а
укључивала су приче, певање, играње и сличне забаве. У периоду пубертета то
је била прилика да се млади момци и девојке упознају. „На селима и прелима
поред забаве момци загледају девојке, и обратно“ (Холуб 1927: 35).
Из наведенога је јасно да литература бележи бројне ритуале и пригоде
којима се означава период пубертета. То схватање се затим врло брзо преноси
на статус младића спремног за брак, што заправо постаје императив врхунца
ове фазе живота. Нема помена о психолошким аспектима таквих промена,
а знатно више пажње усмерава се на физичку промену као и на понашање
у друштву, начин облачења и друго, што је у функцији одржавања култа
породице.

Пубертет код девојака

Историјски посматрано, девојке су најчешће бивале ускраћене за
мноштво повољности које су уживали младићи почев од школовања, преко
права у породици, па све до друштвено признатог статуса. Образовање је дуго
било ван њиховог домашаја, нарочито уколико су потицале из сиромашнијих
породица. Једино образовање које су добијале је оно животно, а њега су
стицале уз надзор мајке кроз помоћ у кући, учење ручног рада (плетење, вез)
и сличне активности. Женско дете је у традиционалној српској породици
4
увек било на последњем месту. Наиме, старија сестра, млађи брат или мајка
су хијерархијски увек били изнад младе девојке, која није имала право
одлучивања о својој судбини или о питањима важним за породицу. Њена
основна обавеза је била послушност и очекивало се да буде тиха, вредна
и уредна. Заправо, то су били и најважнији квалитети који су девојку
препоручивали за удају. Другим речима, девојка која је васпитавана на такав
начин била је пожељна у свакој породици. Обезбеђивање послушности
остваривало се углавном прекором, а понекад и физичким кажњавањем.
Када је реч о друштвено признатом статусу, жена га је стицала једино преко
брака кроз функцију удате жене, мајке и донекле помоћника домаћина куће.
Тек са појавом масовног школовања мења се положај девојке, а самим тим и
разумевање за њено одрастање.

4 Више о периоду одрастања девојке у традиционалној српској породици видети
у: Малешевић, М., Ритуализација социјалног развоја жене – Традиционално село
западне Србије. У: Зборник радова Етнографског института, књ. 19. Београд:
Етнографски институт САНУ, 1986, 27-32.