Page 210 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

210 И. Б. Шарчевић, Aнтрополошко-етнолошке пригоде везане за одрастање...

њима разговара и шали“ (Чиплић 1930: 114). Иако су углавном родитељи
одлучивали за кога ће удати своју кћер, забележени су поједини случајеви
где је девојка „побегла“ за момка по свом избору. Невиност девојака је, као и
у осталим српским крајевима, била кључна за њихову успешну и брзу удају.
Да је девојка спремна за удају (према литератури удавача) могло се
знати на основу фризуре, одевних предмета и одређених симбола спремности
за удају. Девојачко удешавање је било најважније током сеоских светковина,
разних вашара или сабора. „Празничних дана су девојке и млађе жене праве
помодарке. Свака девојка од првог свог изласка на вашар и сабор (што је
знак да је спремна за удају) облачи се што лепше и богатије“ (Вујић 1930:
87). Разлог раног и учесталог показивања девојке на неком јавном скупу је
потреба њене породице да на време нађе адекватну прилику за њу. Иако је
женска радна снага потребна сваком домаћинству и удаја у великој мери
губитак за девојчине родитеље, сматрано је за срамоту ако се не уда што пре.
Пуштање дуже косе, плетење и обавијање плетенице око главе те украшавање
цветом у многим нашим крајевима су знакови спремности за удају. Дуга
коса је сматрана можда и најлепшим украсом сваке жене, али су постојали
изузеци у различитим периодима одрастања. Забележено да су девојке
у црногорским пределима средином XIX века „све до пред удају обично
7
подсецале косу поврх врата, па тек пошто се испросе, пусте косу да расте
за плетенице, јер су као испрошене седеле по две, а неке и по пет година“
(Влаховић 1934: 80). У овим пределима девојке су пуштале дугу плетеницу
да пада низ леђа, а на самоме крају су је китиле звонцима, прапорцима и
парама. Плетење и обавијање плетенице око главе је заједничко за све наше
крајеве, уз минималне варијације. Интересантно је поменути да се чешљање
или било какво намештање косе те облачење одеће у присуству мушког
друштва сматрало непристојним тако да кад мушка одрасла особа затекне
жену, она се склања да заврши започету радњу.
Када је реч о одевним предметима, најчешће се наводе кецеља или фес.
Кецеље код девојака обично су биле лепше и чистије од оних које су носиле
удате или старије жене. Девојке спремне за брак би придодале својој ношњи
још једну (задњу или стражњу) кецељу, а многе нису ни хтеле да ступе у
брак без одређеног феса на глави. „Ниједна се девојка без феса није хтела
венчати. Стављање феса је имало и свога значаја: њиме се показивало да је
девојка која га носи спремна за удају, да је удавача“ (Дробњаковић 1927: 49).
Осим феса, девојке су носиле и друге капе било да су домаће израде или су
купљене. То су биле различите вунене капе које прављене у домаћинствима
и сукњењаче, направљене од белог сукна. Капе су кићене, и то најчешће
новцем.

7 Више о девојачкој ношњи (одећа, украси, фризура) из средине XIX века у
црногорским крајевима: Влаховић, С. M., Женска ношња у Васојевићима, ГЕМ, 9,
1934, 80-83.