Page 206 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

206 И. Б. Шарчевић, Aнтрополошко-етнолошке пригоде везане за одрастање...

а још више да девојкама отворено покаже да је он момче за женидбу”
(Тројановић 1903: 62). Момчаник се носио током сабора или вашара, негде
где се свет окупља у већем броју. Кад крене у коло, младић би га обично
закачио за појас, са леве стране. Најчешће је коришћен током јесени (у
периоду за свадбе) и није се носио дуже од годину дана. „Дешава се, али
ређе, да младожења и после женидбе још за годину дана носи момчаник,
али тада сасвим нов, који му свастика окити“ (Тројановић 1926: 61). Било
је случајева да због одласка у војску неко само неколико дана пред свадбу
носи овај предмет, колико да се задовољи народни обичај. Поред момчаника,
познати су и други штапови који симболишу зрелост мушкарца или његов
друштвени статус. Аутор помиње „набављање штапова од стране матураната
после положеног испита зрелости“ (Барјактаровић 1963: 212). У појединим
деловима Шумадије забележено је ступање младића у прво коло, чиме се
признавала његова зрелост и спремност за женидбу. Треба поменути игре у
Херцег Новом и околини, пригодне за младе, њихово упознавање и дружење.
Називају се оро или коло, а редовно их играју млади, понекад без текста и
често без икакве музике. 2
Два су основна разлога због којих се женидба у толикој мери повезује
са појмом пубертета. Као прво, у нашој традицији је логичан след догађаја да
по показаној зрелости младић улази и у брачни живот, па је тако пубертет у
прошлости народа са ових простора знатно убрзавао „стајање на луди камен”.
Као друго, полна зрелост младог човека не значи да ће одмах припасти свету
одраслих људи, јер га друштво признаје као потпуно зрелу особу тек кад се
ожени. Обреди који се изводе током свадбе (бријање и облачење младожење)
3
служе потврђивању тог статуса. Повезивањем младића и девојке спајањем
у брачну заједницу признаје се потпуна зрелост. Сви наведени обичаји су
у функцији поменутог друштвеног одобравања. Тако је Вук Караџић под
термином „човјек” у Српском рјечнику забележио следеће: „Не може бити
човјек докле га жена не крсти” (Караџић 1986).
Код нас су се почетком прошлог века, па и много касније, младићи женили
девојкама које су биле старије од њих, а негде и данас то чине. Наиме, отац тј.
глава породице би свог сина од неких четрнаест година женио девојком која је
у кућу долазила у напону снаге и имала од осамнаест до двадесет две године.
Основни разлог за то је економске природе јер задруга добија женску радну
снагу. Случајеви у којима би свекар „живео” са снахом били су посебно важни
због привредног побољшања и умножавања радних снага а забележени су у
околини Сврљига и Студенице. Овај обичај је изванредно описао Б. Станковић

2 Више о ору, колу и записима песама из Црне Горе видети у: Ђорђевић, Р. В.,
Неколико речи о игрању и певању у Херцег Новоме, ГЕМ, 4, 1929, 18-28.
3 Више о примерима ритуала и обичаја везаних за признавање зрелости и
ступања у брак код младића видети у: Требјешанин, Ж., Представа о детету у
српској култури, Учитељски факултет, Београд, 2009, 133-135.