Page 209 - NOVOPAZARSKI ZBORNIK 43

Новопазарски зборник, 43/2020, стр. 203-215 209

се везује за узраст од девете до шеснаесте године, мада је у ранијој домаћој
литератури тај почетак био у нешто каснијем добу. „Менструацију су
девојчице добијале отприлике између четрнаесте и шеснаесте године“
(Малешевић 1986: 36). У нашем народу је забележено да девојчице морају
то саопштити мајци, окрвавити лице или сачувати крваву тканину и слично.
Занимљиво је да се неки од ових обичаја понављају и приликом прве брачне
ноћи као доказивање женске невиности до ступања у брак. Девојчица је
у овом периоду откривања промена у вези са својим телом била упућена
искључиво на мајку као једини извор информација. Није било уобичајено
да од ње унапред сазна шта је чека, већ тек након што се нађе у непријатној
ситуацији. Ствар је културе и поштовања према старијима (нарочито према
мушким члановима породице) да питање менархе остане искључиво између
мајке и ћерке. Међутим, постојали су извесни ритуали који бележе минимално
укључивање мушкараца. Наиме, веровало се да девојка која остави крвави
траг на лицу и сретне мушкарца напољу може да утиче на дужину трајања
крварења. У литератури се наводи конкретан пример где девојка „треба да
на образе нанесе мало менструалне крви (или на чело и браду) и тако изађе
напоље и пресретне неку млађу или мушку особу“ (Малешевић 1986: 38).
Веровало се да кад особа која сретне девојку и упита је шта то има на лицу
а ова јој одговори дан и ноћ на тај начин може помоћи у остваривању краћег
трајања или месечног циклуса или уопште циклуса током живота. Наводи се
и пример из места Драгиње у околини Шапца где се девојчица са менархом
упућивала у виноград у којем је својом крвљу маркирала сваки други чокот
винове лозе како би проузроковала краћи период крварења.
Менарха и менструално крварење уопште сматрани су нечистим,
нешто што се чува као тајна. Водило се рачуна да девојка у то време излази
из куће само кад мора, а била је поштеђена и многих послова јер се веровало
да своју нечистоћу преноси на храну (црвене флеке на сиру и сл.). Током
трајања циклуса за девојку и одраслу жену важиле су бројне забране као
што је контакт са воћем и цвећем или пак улазак у цркву. „Верује се да је у
том стању прљава и опасна, а истовремено немоћна и подложна штетним
утицајима своје околине“ (Малешевић 1985: 34). За овај период је од великог
значаја начин на који мајка помаже ћерки у прихватању тако значајне промене
и преласка из девојчице у девојку, након чега следи спремање за ступање у
брак. Отац би јој набављао лепшу одећу јер је то време кад се девојка показује
свету, одлази на скупове, вашаре или у коло. Тад јој се дозвољава контакт
са младићима, нарочито са потенцијалним брачним друговима. Примери за
то нису забележени само у западним и централним деловима Србије, већ
и у Војводини. Аутор наводи обичаје из средњег тока реке Тисе, подручја
које обухвата око двадесет села са леве и десне обале. „Око своје петнаесте
године девојчица се задевојчи. Од тада почиње њено девовање: одлази у
коло (које се редовно игра у крчми), може да се гледа с момцима и да се са