Page 82 - Zbornik 40

82 Драгица Премовић Алeксић 40/2017

наведених нахија, припојене су му и нахије: Пљевља, Пријепоље, Бијело
Поље и Беране. После 12 година заједништва, нахија Беране више никада
није била заједно са осталим нахијама. Није била ни у саставу Новопазарског
кајмакамлука који је трајао 13 година. Током тзв. партизанске аутономије
Санџака у његов састав нису улазили дежевски (новопазарски), штавички
(тутински) и сјенички срез, нити су они имали своје представнике приликом
формирања ЗАВНОС-а. Њих су тада држале немачке трупе у сарадњи са
јаким снагама муслиманске милиције и великоалбанске жандармерије, тако
да ова три среза немају никакву додирну тачку са оснивањем ЗАВНОС-а и
партизанском аутономијом Санџака.
Уместо закључка, навешћемо запис Француза Гастона Гравијеа, који
је пропутовао овим крајем непосредно пред балканске ратове 1912. године.
Тада је забележио и следеће: „Са изузетком Пештери и Рожаја, становништво
Санџака је од исте расе. То становништво је српске крви, типа и језика, али
се дели онако као у Босни, само без католика, на два врло одсечна елемента:
с једне стране муслимани, а с друге православни хришћани. Једни се
називају Турци а други Срби: једни веле да говоре бошњачки, а други српски.
Муслимани имају скоро целокупно експлоатисано земљиште. За ту земљу
хришћани плаћају закупнину. Муслимани најрадије станују по варошима, а
хришћанин уопште остаје сељак. За разлику од истока Санџака, често је овде
врло тешко да се разликује хришћанин од муслимана, нарочито с леве стране
Лима, јер и једни и други носе скоро истоветно одело“
67

67 Гастон Гравије, Новопазарски санџак, Нови Пазар 1977, 10.