Page 175 - Zbornik 40

40/2017 ПРОЛЕГОМЕНА ЗА УРБАНИСТИЧКО НАСЛЕЂE... 175

У интернационалној урбанистичкој теорији и пракси је од краја
педесетих година 20. века била присутна тежња да се граду подари урбани
идентитет, односно да се оствари „осећање да сте неко ко живи негде“ (Dženks
2000: 354; Frempton 2004: 269–279). То је значило да се у простору града
мора конституисати таква архитектонско-урбанистичка стуруктура чији ће
визуелни идентитет превазилазити дотадашње модернистичке рецепте који су,
показало се, водили ка униформности, „конфекцијској“ изградњи и ликовној
стандардизацији. Исти став су делили и новопазарски архитекти (Живковић
1976: 12). На међународној сцени је један од манифестних пројеката овог типа
био план за Берлин–Хаумштат Питера и Алисон Смитсон из 1958. године,
са мотивом високих стамбених зграда које окружују градски центар. Слични
мотиви – „градски зид“ састављен од низа вишеспратница и „градска капија“
у форми вертикалног, солитерског објекта – присутни су и у плану јапанског
архитекте Кензоа Тангеа за центар Скопља из 1966. године. Примећено је чак
да „ је израда урбанистичког центра Новог Пазара текла упоредо са сличним
подухватом у Скопљу и да су резултати веома блиски по коначном решењу“
(Живковић 1976: 12). Ипак, у општој равни, ова урбанистичка пракса није
увек прихватана као оправдано решење: „Сведоци смо скоро непристојних
покушаја да се у модерним градовима, а у име неког неосимболизма, уз
помоћ најбаналнијих градских елемената (пословне зграде, стамбене зграде)
подражавају негдашњи градски зидови, увећани до карикатуре, или да се
пословним ‘цвингерима’ замени слика и прилика некдашњих градских
капија“ (Богдановић 1982: 257). Ипак, када је реч о оваквим ставовима, ваља
напоменути да је специфичност Новог Пазар била у томе што то изворно није
био модеран град, већ град који је у освајању модерности желео да задржи или
конструише везу са сопственом прошлошћу.