Page 173 - Zbornik 40

40/2017 ПРОЛЕГОМЕНА ЗА УРБАНИСТИЧКО НАСЛЕЂE... 173

Планско уређење Новог Пазара отпочело је 1954. године предлагањем
идејног решења Генералног урбанистичког плана града, чији је аутор био
инжењер-урбаниста Јосеф Кортус. Генерални урбанистички план Новог Пазара
усвојен је 1956. године и он ће обележити прву плански фазу у модернизацији
урбане структуре Новог Пазара. План је тежио да, уз оптимално очување
постојеће урбане структуре, поступном релизацијом буде остварен „савремни
и напредни град“ (Братство 1956: 4). Индустрија је смештена на десну обалу
Рашке, на излазу из града; зона градског парка проширена је простором за
одмор и рекреацију у подножју тврђаве, на левој обали Рашке, преко пута
тврђаве; планирани су друштвени објекти и трг у продужетку Улице 28.
новембра; између тврђаве и реке Јошанице предвиђена је зона школских
објеката; на југозападној падини Хаџета планиран је медицински центар, док
су стамбене зоне предвиђене на простору Хаџета, долине Рашке и дуж Улице
Стевана Немање. Теретни саобраћај измештао се на трасу пута Нови Пазар–
Сјеница, а идеја о изградњи железничке трасе Рашка–Нови Пазар и даље је
опстајала (Ћоровић 1969: 409-412.). Промишљено се ослањајући на постојеће
градско ткиво и морфологију терена, овај план је неизбрисиво уцртан у
савремну матрицу Новог Пазара. Другим речима, градске зоне, како их и данас
препознајемо, управо су резултат идеја датих у Генералном урбанистичком
плану из 1956. године.
У Генерални урбанистички план Новог Пазара била су инкорпорирана
актуелна знања из урбанизма и урбаног програмирања, тако да су у општој равни
постављена оптимална решења саобраћајне инфраструктуре, функционалног
размештаја градских зона и лоцирања централних градских функција.
Међутим, и овај план је поделио судбину сличних пројеката тога доба у Србији
– број становника у граду растао је брзином много већом од планиране, што
је директно условило недостатке, пре свега у домену стамбених капацитета,
адекватности централних функција и ефикасности унутрашњег саобраћаја,
тако да је била неоходна његова ревизија. Када је 1956. године усвојен план,
Нови Пазар је имао тринаест хиљада становника. Планом је било предвиђено
да за тридесет година тај број порасте на двадесет пет хиљада., међутим, већ
после десет година, ова бројка је премашена (Ћоровић 1969: 411).

Слика града

У наредној етапи развоја, уз стални проблем недостатка стамбеног
простора, указала се и потреба за уређењем центра, што је био један од
неодложних задатака. У општем смислу, градски центар је оно по чему се град
препознаје, иако то није нужно најважнији функционални или комунални
елеменат урбанитета. Стога је и центар града управо симболичка слика
идентитеа града. Другим речима, креирати центар града значи подарити граду
лик (Linč 1974). Жељени репрезентативни карактер градског центра Новог