Page 180 - Zbornik 40

180 Милан Попадић 40/2017

У случају новопазарског урбанизма социјалистичког периода, тежња
да се постигне континуитет са неимарском традицијом – али и стваралачки
прогрес у том котинуитету – у физичком простору градског центра
проузроковала је специфичан ефекат. Заправо, „социјалистички“ идентитет
урбанизма Новог Пазара остварен је на један веома симптоматичан начин.
Пројекат градског центра може се повезати са такозваним „социјалистичким
естетизмом“, појавом запаженом у општеуметничкој, али и у архитектонској
и урбанистичкој пракси Србије након 1955. године, која у социо-културном
миљеу југословенског самоуправног социјализма наслеђује доктринарни
социјалистички реализам. Елементи социјалистичког естетизма у архитектури
манифестују се сличан начин као и у другим ликовним уметностима. Они
се препознају у тенденцији ка неконфликтној морфологији и ликовности,
односно у стварању структуре чији се значењски потенцијал исцрпљује унутар
ње саме. Елементи социјалистичког естетизма у архитектуру уносе тежњу
заобилажења идеолошких и симболичких премиса у циљу самодовољног
просторног система, којем се условно може приписати карактер естетског.
У том смислу, изграђени „живо обликовани објекти“, замишљени да буду
нешто ново и другачије, својом наглашеном ликовношћу нужно претендују на
позицију визуелне доминанте или обликовне поенте у градском ткиву, а не на
директне идеолошке маркере. Но, како пројекат није довршен, произведена је
несврсисходна конкуренција између елемената урбане структуре. Уместо да
функционишу у садејству, како је планирано, у изведеном стању, ови елементи
међусобно делују као опозиција, и то појединачно једни према другима и
заједнички као архитектонско-урбанистички анасамбл према просторној
целини градског центра. Резултат овог просторно-визуелног надметања јесте
снажан утисак урбанистичке некохерентности, у који се силом прилика утапају
и бројни квалитетни потези. С друге стране, недовршеност „невидљивих“
и „неестетских“, а суштински битних елеманта плана (унутар градских
саобраћајница и комуналне мреже између осталих), унела је у поменуту
просторно-визуелну напетост и инфраструктурну хаотичност.

Закључак: Куле и градови

Симптоматично је да је утицај социјалистичког наслеђа у градовимa
некадашње Југославије такав да се мало њих може препознати ван опште
одреднице „постсоцијалитичког града“. То указаује на то да тридесет година
од краја социјалистичког уређења није било довољно за изградњу другачијег
и потпуно осамостаљеног градског идентитета. „Транзициони“/„турбо-фолк“/
„инвеститорски“ урбанизам и даље су ознаке дезоријентисаног уређења
градова. Слика постсоцијалистичког града је још увек слика коју чини
„комбинација реинтерпретираних старих симбола комунизма и нових икона