Page 179 - Zbornik 40

40/2017 ПРОЛЕГОМЕНА ЗА УРБАНИСТИЧКО НАСЛЕЂE... 179

Крај једне будућности

Град који је замишљен Генералним урбанистичким планом из 1956.
године био је проглшаван градом будућности. Крајем шездесетих, а нарочито
седамесетих година 20. века, чини се нарочито полетно након посете
председника СФРЈ Јосипа Броза Тита Новом Пазару 1971. године, обриси
најављене будућности су се већ назирали у градском ткиву. Но, осамдесете
године су у Југославији отпочеле упокојењем Јосипа Броза Тита, а завршиле
су се сахраном заједничке државе. Иако је авет „краја историје“ лебдела над
свим аспектима југословеснког друштва, планови за почетак новог миленијума
нису изостали. Предвиђан је пораст запослености, развој индустријализације,
реформе школства, здраствене заштите и сл. У том духу је 1981. године
усвојена ревизија Генералног урбанистичког плана Новог Пазара. Заснована на
искуствима и премисама претходног, ова верзија је предвиђала развој града до
2000. године. Уз све што је у претходном периоду урађено, неки проблеми су
остали непромењени: „велики број незапослених, бројни нерешени стамбени и
комунални проблеми, насеља која стихијски настају“ (Бакрачевић 1982: 2). Ове
проблеме је ваљало хитно решевати, нарочито ако се узме у обзир да је нови
Генерални урбанистички план сасвим исправно превиђао да ће број становника
Новог Пазара до 2000. године нарасти на чак 70 хиљада. Међутим, најављивани
град будућности из претходних деценија наишао је на непремостиву препреку.
Будућност у којој је он био виђен напросто се никада није десила. Уместо ње,
социјалистички Нови Пазар је поделио судбину Југославије и модерности
уопште – остао је незавршени пројекат (cf. Habermas 1988).